"Stalno čujem: 'Lako je njoj, ona ima novca'" Jelena Đoković zgranuta: Koga briga za ručak?!

Nežnija polovina najboljeg tenisera na planeti progovorila je vaspitavanju dece, ali i problemima današnjice u društvu.

Supruga tenisera Novaka Đokovića, Jelena Đoković, progovorila je o roditeljstvu, ali i problemima sa kojima se susretala.

- Ja, iskreno, često čujem onu priču, "lako je njoj, ona ima". "Može joj se" i "lako je njoj da se time bavi". Ali, ja stvarno mislim da to nema nikakve veze sa novcem. Mi smo svi ljudi i prolazimo kroz te emocije koje su rolerkoster svakodnevni. Ma nema, ja sam stvarno i pokušala da delegiram dosta stvari da sebe rasteretim da bih mogla da budem dobra mama moji deci i opet imam probleme. Tako da i sa tim da li je neko spremio ručak ili nije, ako ja nisam u sebi dobro. Znate, postoji puno depresivnih ljudi, anksioznih ljudi, ljudi koji imaju strahove za svoju decu... Koga briga za ručak kad ja brinem da li mi je dete zdravo, jel' tako? I onda kreće, au, nemoj to da diraš, nemoj ovo, nemoj ono. Znači, napravimo haos, nije od čega, a neko će reći, ma nemam ja vremena da mislim za to, ja moram da spremim ručak, jel' tako? Pa će dete potpuno biti ostavljeno negde da se bavi nečim. I misliće da je to dete dobro, jel' tako, što je pušteno. E to je ono što ja kažem, nikad dovoljno dobro. Verujte mi, zato je dobro promišljati i možda pričati s ljudima koji znaju više, koji imaju više perspektiva. 

Inače, Jelena i Novak su roditelji dvoje dece, sina Stefana i ćerke Tare.

Foto: ATAIMAGES

- Mi žene smo naučile da budemo popustljivije. I da sve, da svako može kod nas. Da uvek budemo tu, da pomognemo, da damo sebe. Međutim, osetila sam da tu moje deca najviše ispaštaju. Onda ja na kraju dana nemam snage za njih i njihove potrebe. Njihove potrebe su konstantno, da kažem, opipkivanje granica i guranje, mislim, svašta nešto. Oni su vrlo privrženi nama, ali u isto vreme i stalno te turiraju. Ne znam da li je to dobar izraz. Vremenom sam postala bolja u postavljanju granica drugim ljudima da bih mojoj deci bila bolja mama i razumela njihov razvojni period. Jer, znate, mi sad šetamo gradom i vidimo ljude od 40-50 godina koji se ponašaju kao deca od 3-4 godine, koji vrište, koji nemaju uravnoteženost u sebi i naravno ne znaju da svoje emocije regulišu. Jer nismo učili regulaciju naših emocija. Naša regulacija je da vičemo, da udaramo, da psujemo, da kažnjavamo i tako dalje. To nije način. Da, to je agresija.

Foto: ATAIMAGES

- Pa to je taj rad na sebi, u stvari mi pričamo, skoro sam čula kako jedno dete ide, ne znam da li ima 10 godina, ide kod psihologa, roditelji šalju dete kod psihologa. A ja se pitam, a kada će roditelj kod psihologa, jer nama trebaju roditelji koji su dovoljno, da kažem, osvešćeni i radili na sebi da mogu da budu podrška svom detetu. Jer, ako samo dete ide kod psihologa, nismo baš dobar posao uradili, jer nije dete pogrešno. Nismo dobar posao uradili sami sa sobom. Pa, nismo, da, ali iskreno, baš to ono što smo i rekli, roditeljske perspektive, svaki roditelj ima različitu perspektivu. Znate, neko će svoje dete etiketirati i reći da je baš plačljivo, da je ovako, da je razmaženo i sva što će neko da kaže za svoje dete, ali u stvari mi pričamo o ponašanjima koje su prihvatljiva i neprihvatljiva i samo treba da ih korigujemo. I slažem se da treba da postoje granica za decu. Nekada smo dobri u postavljanju granica, a nekada nismo. Zavisi opet od nas, je li tako? Ako smo mi i sa sobom dobri, onda će nam biti mnogo lakše da zauzmemo stav i da se držimo toga i kad dete krene da vrišti i da moli i da traži, a daj mi, a daj mi, a daj mi, a mi ćemo znati zašto smo rekli ne. Ali ako mi nemamo dovoljno snage, a dete krene da nas tera i da priča, molim te, da ne, molim te, nego daj mi, daj mi, ti si ovako, ti si onako, pa mi ćemo za tri meseca... - govorila je Jelena Đoković, prenosi Blic.