EKSKLUZIVNO ZA INFORMER! Pakao narko rata u Kolumbiji: Ispovest pukovnika koji je 33 godine lovio bosove

Alberto Romero, bivši direktor kolumbijske obaveštajne i kontraobaveštajne službe, u ekskluzivnom intervjuu za Informer otkriva sa kakvim se izazovima suočavao tokom višedecenijske borbe protiv narko-kartela.

Pukovnik Alberto Romero započeo je svoj oficirski poziv kao komandir čuvene jedinice "Search Bloc". Svoju 33-godišnju vojnu karijeru Romero je proveo radeći u jedinici za specijalne operacije i u strateškoj obaveštajnoj službi, bio je komandant jedinice udruženih specijalnih snaga i specijalne strateške komande.

Nakon penzionisanja iz vojske, Alberto Romero je preuzeo mesto direktora obaveštajne i kontraobaveštajne službe i učestvovao u vežbama širom sveta, od Gruzije do Amerike, kao gostujući instruktor u obuci za borbu protiv terorista i narko kartela.

Mnogo mladića u svojoj ranoj mladosti sanja o tome da se ostvari kao oficir i služi svojoj zemlji. Zašto ste vi izabrali vojnu karijeru?

Odluku da se pridružim vojsci doneo sam 1985. godine tokom opsade Palate pravde. Imao sam oko 14 ili 15 godina kada su teroristi zauzeli parlament i gledao na televiziji maskirane ljude naoružane automatskim puškama AK-47.

Na televiziji su bili i  vojnici koji su se borili za našu slobodu i demokratiju i tada sam pomislio "ja ću biti vojnik". Otac nije bio zadovoljan mojom odlukom, u Kolumbiji su već postojale mnoge gerilske grupacije, ali sam ja bio srećan.

Danas sam penzionisan i mislim da je ta odluka bila najbolji izbor koji sam načinio u životu. I da se ponovo rodim, opet bih izabrao da budem vojnik.

Foto: Privatna arhiva

Nakon svih godina posvećenih službi, da li možete reći da je rat protiv droge i narko kartela uspešan?

Rat protiv narko kartela je proces, proces koji se nastavlja. Postoje različite faze. Ako pogledate Kolumbiju od pre 30 godina, u vreme Pablo Eskobara, tada smo gubili u ratu. Međutim, vojne i policijske snage izvršile su specijalne unutrašnje transformacije, pojačale obaveštajnu službu i specijalne jedinice kao i njihovu opremu. Pripadnici ovih službi su poslati na obuku u Ameriku, Izrael, ali i druge zemlje.

I sada, više od 30 godina kasnije, narkotici ili "kokainski problem" je prisutan širom sveta, uprkos tome što radimo puno, puno toga po tom pitanju. Na primer, danas nećete u Kolumbiji pronaći nekog poput Pabla Eskobara. Naravno, postoji mnogo narko grupa, ali su daleko manjeg profila i dobro se skrivaju.

Poenta je, rat protiv droge nije samo problem Kolumbije, to je problem celog sveta. Zašto? Zbog njihovih ekonomija. To vam je prosto princip ponude i potražnje. Ukoliko je potražnja kokaina u Evropi i Americi velika, neko će morati da preuzme ulogu proizvođača, a u ovom slučaju je to Kolumbija.

Dozvolite da vam pojednostavim ideju. Prva stvar, rat protiv droge je globalni problem, svetski, a ne samo kolumbijski. Druga stvar, mi vodimo veoma dobro taj rat, u svakom segmentu, napadajući sve lance narko biznisa. Uhapsili smo sve vodeće lidere narko organizacija u poslednjih 25 godina, uništavamo, više-manje, 50 hiljada hektara kokaina godišnje, učestvujemo u velikim zaplenama u zemlji, na moru, ali i u inostranstvu. Dakle, rat protiv droge je uspešan, uspeli smo puno toga da učinimo, ali nam je u ovom procesu neophodna pomoć Evrope i Amerike.

 

 

Koji period je, po vašem mišljenju, bio najgori za Kolumbiju i kako je borba protiv narko kartela izgledala 80-ih godina?

Definitivno najgori period za Kolumbiju je bila era Pabla Eskobara. U to vreme se vlada suočila sa nečim sa čim nije nikada pre. Eskobar je ubio puno Kolumbijaca, ako se sećate, stradalo je mnogo policajaca, ali i civila. Narko bos je plaćao svojim "sicariosima" (plaćenim ubicama) 2.000 dolara za svakog ubijenog policajca.

U to vreme država nije bila toliko slaba koliko je sve to bilo nešto sa čim se suočavala prvi put, jedan potpuno novi rat za sve nas. Mnogo toga smo naučili u vreme Eskobara. Tada je i kreiran prvi "Serach bloc", jedinica sastavljena od najboljih pripadnika policije i vojske koja je ušla u rat protiv organizacije Pabla Eskobra. Uprkos tome što je Kolumbija prolazila kroz jedan od najgorih perioda, Eskobar je likvidiran, dok su svi ljudi iz njegove najuže sredine bili uhapšeni ili su ubijeni. Nakon što je narko bos sklonjen, stvorila se praznina u narko biznisu koji su preuzeli drugi, poput Kali kartela i kartela Severne doline.

Ono zbog čega vreme Pablo Eskobara predstavlja najgori period za Kolumbiju je i to što, dok je narko bos vodio rat protiv vlade, vojska se borila protiv mnogih gerilskih grupa, poput M-19, ELN, FARC, EPL, kao i drugih desničarskih paramilitarnih organizacija.

Foto: Privatna arhiva

Šta nam možete reći o FARC-u i da li paramilitarne jedinice još uvek predstavljaju pretnju po Kolumbiju?

Da bi smo govorili o FARC-u moramo se vratiti u 60-e godine tokom snažne konfrontacije Amerike i Sovjeta. Rusija je u to vreme podržavala puno komunističkih gerila širom sveta, a Južna Amerika nije bila izuzetak. Već početkom 70-ih godina u Kolumbiji su, uz podršku Sovjeta, "rođene" paramilitarne grupe, FARC, ELN, EPL, M-19.

Najsnažnija organizacija među njima je postala FARC koja je svoje "zlatno doba" imala u periodu između 1980. pa sve do sredine 90-ih kada su brojali oko 18.000 boraca.

Da li su predstavljali pretnju državi? Jesu, ali nikada po demokratiju. Nikada nisu uspeli da zadrže teritoriju ili zauzmu grad, iako brojni, bili su u stanju da se bave samo gerilskim ratovanjem. Nikada nisu uspeli da započnu rat kao pokret, njihovi dometi su bile zasede, preuzimanje vojnih punktova i napadi na vojne bataljone u džungli sve od kraja 90-e do početka 2000. godine.

Do tada su kolumbijska vojska i policija već doživele transformaciju. Formirana je vojna avijacija u koju je uključeno više od 100 helikoptera "Black Hawks" za borbu protiv FARC militanata, otvoreni su centri za obuku, formirane brigade specijalnih jedinica i ojačana obaveštajna služba u svim vojnim i policijskim strukturama.

Organizovani su mnogi procesi koji su doprineli jačanju borbe protiv militanata, a tome su uveliko doprineli i građani koji su urednim plaćanjem poreza "za rat", tako su to ljudi nazivali, omogućili državi da ojača odbrambenu infrastrukturu. 

Dolaskom na vlast Alvara Uribe Veleza 2002. godine učinjeno je mnogo na jačanju vojske i policije i tokom njegovih dva mandata usledio je najgori osmogodišnji period za FARC. Mnogo vođa ove gerile je ubijeno, mnogi borci su završili po zatvorima dok ih je na hiljade bilo opkoljeno.

Njegov naslednik, predsednik Huan Manuel Santos je, ako se ne varam 2014. godine, potpisao mirovni sporazum sa FARC-om, sa kojim sam se slagao, ali je sporazum imao puno nedostataka. Bio je to dobar korak za donošenje mira Kolumbiji, ali evo čak i u 2025. godini imamo puno disidenata koji se priključuju gerili FARC-a, čija je brojnost sada oko 3.000 pripadnika. Trenutno najsnažnije paramilitarne grupe su ELN, koji takođe ima oko 3.000 boraca, i grupa koja se zove "Clan del Golfo". 

Oni ne predstavljaju direktnu pretnju državi ili demokratiji, ali koji je problem sa njima? Oni postoje. Već imamo kokainski problem u Kolumbiji i milione konzumenata u Aziji, Evropi, Americi – svuda. Sve ove paramilitarne grupe o kojima pričamo, njihov fokus nije politika, sloboda, prava građana, već  proizvodnja i izvoz kokaina. Ljudi danas postavljaju pitanje: Ako je FARC formiran uz podršku Sovjeta, zašto postoji i dalje nakon pada Sovjetskog saveza. Odgovor je jednostavan – zbog kokaina.

Foto: Privatna arhiva

Koliko bliskih ljudi ste izgubili u borbi protiv narko kartela?

To je jedno od težih pitanja, gledao sam puno dobrih ljudi kako padaju u borbi. Imam i previše tužnih sećanja.

Pre nego što sam postao član specijalne jedinice, kao mlad oficir regularne vojske 1990. godine bio sam stacioniran u istočnom delu Kolumbije blizu granice sa Venecuelom. Jedan moj kolega i drug iz detinjstva, Barera, je stradao u borbi. Bilo je to svega šest meseci nakon što smo postali oficiri, imali smo 19-20 godina. To je bila prva osoba koja je stradala na početku moje karijere.

Kao komandir specijalne jedinice 1994. godine, predvodio sam grupu u južnoistočnom delu Kolumbije gde smo se upustili u borbu sa paramilitarnom grupom koja je brojala oko 150 boraca. Borba je počela oko 5 ujutru, a završila se oko 2 popodne.

U jednom trenutku tokom razmene vatre, ubili smo osam ili 10 militanata, ali mi je u sećanju ucrtan lik kolege, potporučnika Medosa. On je bio najmlađi pripadnik specijalne jedinice i to mu je bila prva borba. Stajao je s moje leve strane i dok je menjao okvir pogodio ga je metak u grudi. Umro je sat vremena kasnije. To je jedno od sećanja koje me proganja i koje ne mogu da zaboravim.

Drugo sećanje koje mi je veoma bolno je ono iz vremena kada sam bio major i komandant bataljona za specijalne operacije. Predvodio sam operaciju u severoistočnom delu Kolumbije, blizu granice sa Venecuelom, u kojoj su mete bili lideri paramilitarne organizacije ELN-a.

Za izvršenje ove misije smo imali šest helikoptera. Jedan od helikoptera je srušen nekoliko minuta pre nego što je trebao da sleti u zonu misije. Tada sam izgubio 16 komandosa iz specijalne jedinice, dva pilota i tri člana posade.

Bio je to februar 2005. godine za koji me sada veže veoma teško sećanje.

 

 

Nastavak intervjua sa pukovnikom Albertom Romerom biće objavljen sutra u 20.00 časova. U njemu ćete moći da pročitate koliko je serija ‘Narcos’ o Pablu Eskobaru realistična, ali i o nekim od najuspešnijih akcija iz njegove karijere, korupciji i najvećim izazovima sa kojima se Kolumbija danas suočava.

BONUS VIDEO