PORODICA TRI MESECA TRAGALA ZA ILIJOM Pre sedam dana, stigle su TRAGIČNE VESTI IZ NEMAČKE, ALI I JEDNA VELIKA MISTERIJA

Prigrevčanin Ilija Rakić (47) izgubio je život u Nemačkoj, pre skoro tri meseca, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima.

Prijatelji mesecima bezuspešno tragali za njim, a porodica u Srbiji za njegovu smrt saznala tek pre sedam dana, kada je policija o Ilijinoj smrti obavestila njegovog sina i dala mu dva broja telefona u Nemačkoj, za detaljnije informacije.

Kremiran zbog hitnosti postupka? 

- Zvali smo policiju, razne bolničke i druge ustanove, ali smo svuda nailazili na zid ćutanja, jer nismo u srodstvu sa njim. Kad nam je njegov sin poslao ta dva broja telefona, ponadali smo se da ćemo nešto uspeti da saznamo. Iz info centra policije, čiji je bio prvi broj koji je dobio, nisu želeli ništa da nam kažu, a drugi broj telefona bio je broj uprave groblja u Leverkuzenu, gde nam je rečeno da su 26. jula preuzeli posmrtne ostatke Ilije Rakića, te da je njegovo telo „zbog hitnosti postupka“ kremirano i da njegova urna čeka preuzimanje od strane porodice, priča jedan od Ilijinih
prijatelja, koji se nalazi u Nemačkoj.

Šta se dešavalo sa Ilijom neposredno pre smrti, na koji način je izgubio život i pod kakvim okolnostima, njegovi prijatelji ne znaju.

- Pozvao nas je iz klinke u Solingenu, gde mu je pružena pomoć nakon što je pokušao da iseče vene. Povrede su, srećom, bile površinske. Dok smo razgovarali sa doktorom, on je iskoristio trenutak i pobegao. Neko ga je video negde, na ulici, ponovo je pozvao policiju i ponovo je vraćen u tu
bolnicu, odakle je prebačen u neku psihijatrijsku ustanovu u blizini Kelna.

To je sve što smo znali. Zvali smo redom sve ustanove tog tipa, ali niko nije želeo da nam da informaciju imaju li pacijenta pod njegovim imenom. Evo, nakon skoro tri meseca, saznali smo ovu zastrašujuću vest, kaže njegov prijatelj i dodaje da su ostala brojna otvorena pitanja, a koja su, za sada, bez odgovora.

Foto: printscreen

Mnogo propusta koji nisu smeli da se dogode

Dodaje, da je Ilijom sinu rečeno da je njegov otac nađen mrtav „pored železničkih šina“. Pita se da li to znači da se bacio pod voz, da li je u pitanju samoubistvo ili možda i ubistvo?

- Ako je bio smešten u „neku ustanovu“, kako su nam rekli, zar nije trebao biti pod nadzorom i zar nije to bilo vreme da se obavesti njegova porodica? Zašto skoro puna tri meseca nakon njegove smrti niko nije našao za shodno da o tome obavesti njegovu porodicu?

Kako to da ni ambasada Srbije u Nemačkoj nije bila obaveštena o smrti svog državljanina? Koliko znam on je uvek imao sva dokumenta kod sebe, tako da se odmah znao njegov indentitet. I kako to da se sinu u policiji samo usmeno saopštava da mu je otac preminuo i na papiriću daju dva broja telefona „za detaljnije informacije“?

Mnogo je tu propusta koji nisu smeli da se dogode i zahvaljujući kojima je zakomplikovana procedura dopremanja njegovih posmrtnih ostataka u Srbiju, zaključuje njegov prijatelj.

Prijatelju poručio: Gotovo je druže ne mogu više

Osim porodice, vest o Ilijinom tragičnom okončanju života pogodila je i njegove prijatelje i sugrađanine u rodnoj Prigrevici, ali i celoj apatinskoj opštini.

- Znali smo da psihički nije najstabilniji, ali je delovalo da je na dobrom putu oporavka. Obožavao je motore, bio je vredan, radio je, imao planove, otišao u Nemačku za boljim poslom i zaradom, govorio da je dobro.

Poslednji naš kontakt bio je par dana pre nego što je stradao, kada je samo kratko rekao: „Gotovo je druže, ne mogu više“. Molio sam ga da potraži pomoć od prvog prolaznika, da pozovu hitnu. I poslušao me je. Par sati kasnije, javio se sa nemačkog broja i pitao mogu li doći po njega. Tada smo se zadnji put čuli...

Pokušavao sam da ga dobijem na njegov broj, da saznam gde je, da pozovem nekog da ode po njega i pomogne mu, ali mi se više nije javljao. Sad čujem da je stradao samo par dana kasnije. Veoma, veoma mi je žao, priča S.K., njegov dobar prijatelj iz Prigrevice.

Ilijina porodica ovih dana intenzivno radi na prikupljanju neophodnih dokumenata kako bi njegov sin što pre otišao u Nemačku, preuzeo očevu urnu i dostojno je sahranio u njegovom rodnom mestu, ali i saznao sve okolnosti pod kojim je njegov otac izgubio život.