"NAS 63 JE U CZ ZAŠILO USTA, A LEGIJA..." Srpski kriminalac izneo tajne iz zatvorskih ćelija posle 13 godina robije

Đorđe Vasiljević Atila u svojevrsnoj ispovesti priznao je na koji se način bavio trgovinom belim robljem, kako je znao da će premijer Zoran Đinđić biti ubijen, zbog čega je doslovno zašio usta i zašto je bio besan na Milorada Ulemeka Legiju

- Trgovina belim robljem u kojoj sam ja učestvovao izgledala je ovako... Rekli su mi – ideš sa nama, idemo da kupimo neke devojke, ti radiš obezbeđenje. Odlazimo na granicu Mađarske i još jedne zemlje i stižu te devojke kao bejzbol reprezentacija Moldavije. Ono otkupljuju gomilu tih devojaka i ostaju dve. Te dve nisu hteli da kupe jer navodno nisu dovoljno lepe i zgodne i procena je da neće doneti para novim vlasnicima. One se vraćaju za Moldaviju. Upitao sam šta će biti sa njima na šta su mi rekli da ako stignu do Moldavije, stigle su, a ako ne stignu završiće u nekom jarku. U tom trenutku mi ih je bilo žao. Ja sam prvi put u svemu tome. Čudno mi je kako su one objekti a ne bića. I rešim da ih ja kupim, samo da ih ne vraćaju nazad jer ko zna gde će da završe - priča on i dodaje:

- To je bilo nešto bagatelno u tom trenutku 400 ili 500 evra po osobi. Mi stižemo u Budimpeštu, mene su isplatili za moj posao i ja sad shvatam da imam dve devojke sa kojima ne znam šta ću. Meni one ne trebaju, ja se ne bavim prostitucijom. Odjednom one više nisu kupljene devojke već ljudska bića. Vraćam im pasoše. Ne možete da zamislite tada njihov izraz lica, to im se najverovatnije nije dogodilo u poslednje dve godine preprodaje - rekao je Vasiljević za Kurir.

Kako ističe tu noć su prespavale kod njega u stanu da bi im potom iznajmio stan preko čoveka koji je već u Mađarskoj i koji zna kako se to radi.

- Dajem im nešto para, punim frižider i kažem im da su sad slobodne. Imate ulaznu vizu, imate gde da živite, birajte šta ćete da radite. Posle nekih sedam dana, zbog nečeg potpuno drugog sam ušao u jedna noćni klub i video ih kako igraju na šipci. Jednostavno su se vratile u sve to. Ako niko drugi, već samo pojedinac pokuša da nekome pruži novu šansu, svi se vraćaju u talog - rekao je Vasiljević.

U Centralni zatvor stiže 4. marta 2003. samo osam dana pre ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Prilikom ispitivanja i, kako navodi, brutalnih batina inspektora Atila im kaže – hapsite nevine ljude a za 10 dana će vam ubiti premijera. Postavlja se pitanje, kako je znao da će se to desiti.

- To je bilo logično. Ništa ja posebno nisam znao, ali sam ipak znao tri stvari. Prva stvar je da se već desio Limes (pokušaj ubistva Đinđića kod hale Limes). Druga stvar – nijednog zemunca odjednom nema na ulicama. I treća – ceo grad je čekao nešto u kriminalu. Niko ništa ne radi i svi gledaju da se nekako sklone. Znači nešto će se desiti. S obzirom da se Limes desio pre toga, Zemunaca nigde nema, a svi nešto čekaju – logika je govorila. Moja strahovita greška je bila što sam to tad izgovorio. U tom trenutku sam se preračunao. Bio sam besan i nemoćan. A plus su me maltretirali i zato što su to navikli da rade. Ja ne mogu ništa i znam da idem na dugu kaznu. Posle su me dodatno zbog toga što sam rekao maltretirali tokom "sablje" u Centralnom zatvoru" - rekao je Vasiljević.

Prema njegovim rečima za ubistvo Đinđića su saznali od nadzornika.

- Dolazi nadzornik i sa osmehom nam saopštava da je premijer ubijen. Ok, možeš ti sa nekim politički da se ne slažeš ali ne možeš da radiš na mestu na kome radiš da ljudima koji su pritvoreni saopštiš uz osmeh da je ubijen premijer države. Rekao nam je da je izvršen atentat i da je Đinđić podlegao povredama. Pogledam oko sebe i svi stoje i svi se nešto smeju. Svima je to nešto smešno. A ja već unapred kapiram šta će nam se desiti u zatvoru i nije mi ništa smešno - rekao je Vasiljević.

Kaže kako je prava gužva nastala u CZ-u tokom akcije Sablja.

- Određene sobe u Centralnom zatvoru su imale krevete na tri sprata. Sobe koje su imale po 8 kreveta su dobile 12. One koje su imale po 14 kreveta su dobile između 20 i 22 kreveta. Nije imala gde šibica da se baci. Tako je bilo u akciji Sablja. Pritom ta akcija je, iz mog ugla, odraz nemoći države. Pored gomile ljudi koji su uhapšeni zato što su kriminalci, pored toga što su jurili te famozne Zemunce, pored profesionalnih kriminalaca koji su dovođeni, sa mnom u sobi je doveden čovek koji je kupio ukradeni anlaser za jugo dve godine ranije ali se nije javio na sud. Bio je pripadnik romske nacionalne manjine koji je iz Obrenovca a prodavao je metal u Mladenovcu. Pa ih je interesovalo šta će on u Mladenovcu. Svi su dobijali tipska rešenja. Kako su ih dovodili tako su ih i u neka čudna vremena i puštali - rekao je Vasiljević.

On se prisetio i događaja zbog koga je posebno bio ljut na Milorada Ulemeka Legiju.

- Ja sam na Legiju bio besan iz više razloga. Bio sam besan u startu, pogotovu što mi je otac bio u ratu, jer sam Legiju doživljavao kao sposobnog oficira koji brani ovu zemlju na načine na koje ona traži to od njega. A dobili smo, iz mog ugla, uličnog kabadahiju koji je hteo da bude kriminalac. Ono za šta sam bio jako ljut – 2006. uslovi u Centralnom zatvoru su katastrofalni, nemate vazduha, nemate svetlosti, nemate hrane. Nemate ništa. Ljudi umiru od prevelikih temperatura po sobama, umiru od srčanih udara. Pritom su u istrazi. Nisu osuđeni i to ne moraju da trpe. Ceo Centralni zatvor, u tom trenutku to je 900 ljudi, a inače tu treba da bude od 300 do 500 ljudi, štrajkuje glađu. Nas 63 je zašilo usta jer ne znamo kako da se izborimo više, a malo smo hrabriji ili luđi ili gluplji od drugih. Legija ne štrajkuje. Legija ne podržava štrajk. Njega to ne zanima, on nije kriminalac i on neće da učestvuje u tome. I on jede. To me je povredilo. Mi bismo svi u tom zatvoru išli za njim. On je u tom trenutku neka vrsta autoriteta ne samo nama nego i celoj Srbiji - rekao je Vasiljević.

Bonus video: