GAVRIĆU, AKO IMAŠ ONU STVAR, DOĐI OVDE U SRBIJU! Sin ubijenog Arkanovog prijatelja: On je kukavica, pucao je u ljude koji su jeli kolače!

Dobrosav Gavrić (47), osuđen za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana (48), Milenka Mandića Mande (44) i Dragana Garića Gare (47), 15. januara 2000. u hotelu “Interkontinental”, već 12 godina izbegava izručenje Srbiji, uz opravdanje da će ga "ubiti Arkanovi osvetnici".

Iako su u više navrata u Južnoafričkoj Republici odbijeni njegovi zahtevi za politički azil, uz obrazloženje da nije bio član nijedne partije, već isključivo izvršilac trostrukog ubistva, Gavrić iznova podnosi nove zahteve tamošnjim vlastima za ostanak u toj državi.

Aleksandar Aca Mandić (42), sin pokojnog Milenka Mandića Mande (44), preko portala informer. rs poručuje Gavriću da se vrati u Srbiju ako nije kriv. 

- Poručujem mu da sad pokaže koliko ima onu stvar i koliko ima m**a!  Ako je nevin nek pakuje kofere i dođe ovde na suđenje. Nek pokaže i pogleda u oči sudiju, pa nek robija ili nek ga oslobode. Osuđen i pušten je na slobodu van svih propisa i protokola. Ako nije kriv nek ide podignute glave. Ako je kriv, nek spusti glavu. A on non stop ide spuštene glave! - kaže Aleksandar Mandić za informer.rs i dodaje:

Foto: Privatni album

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

- Gavriću, dođi na suđenje i očisti svoje grehe! Dođi ovde i brani se lepo, a ne tamo da planduješ. Nema obraza ni malo! S leđa je pucao. Kukavica je velika! Pucao je u ljude koji su jeli kolače. Da je pucao s preda, ne bi ostao živ. Da nije bilo Zvonka Mateovića ne bi se saznalo ko je ubica jer su hteli da se to debelo sakrije. Ne treba da se plaši Arkanovih osvetnika ako nije kriv. Ako je kriv, onda treba da se plaši - ističe sin poginulog Arkanovog prijatelja.

On naglašava da Gavrić odugovlači izručenje plaćajući dobre advokate.

- Ima zaštitu. Šalju mu se pare odavde njegovi jataci - dodaje.  

Foto: Zoran Sinko

Mandić navodi da država stoji iza zločina. Uveren je da bez jakih leđa niko nije mogao da izvrši takvu likvidaciju.

– Ubeđen sam da je to uradila država, jer bez nje ne može ništa da se uradi. Država ili pomaže ili odmaže. Ubistvo su naredili Slobodan Milošević, Mira Marković ili Rade Marković. To je bila ta struktura koja nije volela Arkana. Nekome nije odgovarao. Mislim da moj otac nije bio meta. Bio je biznismen i dugogodišnji prijatelj sa Arkanom. Postoji mnogo indicija da je Marković umešan u mnogo krvave zločine. I bez njega nisu mogli sve da odrade. Arkan je mnogo znao, bio je opasan svedok. Neko sada plasira razne igranke i zamućuje vodu. Troje ljudi je tada streljano u hotelu, petnaestoro dece je ostalo bez roditelja, a 350 familija je ostalo gladno – kaže Mandin sin.

Mnogi su zaštićeni

On ističe da su ubice Dobrosav Gavrić, a saizvršioci Milan Đuričić i Dragan Nikolić Gagi.

- Po meni su oni izvršioci, i ko zna ko je još bio. Ne znam da li je strani faktor imao ulogu u ubistvu. Nije dobro ni tim ubicama. Oni nisu dobro završili posao. Ubijali su i mislili da će ići na Kanarska ostrva da piju kafu - naglašava Aleksandar Mandić.

Foto: Miloš Rafailović

On dodaje da su kamere u hotelu tog dana bile namerno isključene.

– Ne znam da li je Gavrić ubio svu trojicu, s leđa možete sve. Nije utvrđeno da li mu je neko pomogao. Nemam dokaze, mnogi su namerno zaštićeni, izbegli su krivično gonjenje, ali istina uvek izbije na videlo – smatra Mandin sin.

Poslednje Arkanove reči: Dođi, đenerale

On dodaje da nije u kontaktu s Ljubomirom Mihajlovićem, bivšim direktorom Komercijalne banke, koji je 15 minuta pre ubistva sedeo sa Arkanom i njegovim ocem u separeu hotela.

- Ljuba je ispričao da mu je Arkan rekao: "Dođi, đenerale, danas sam najsrećniji čovek na svetu. Svima sam vratio sve dugove, nikom više nisam dužan".

Vest o smrti oca me zatekla u Lepenskom viru, gde sam bio na pripremama s reprezentacijom. Na dan smrti oca imao sam utakmicu. Čuli smo se u 16.45, da vidi kako sam igrao. Tada mi je, što je bilo retko, na telefon dao komandanta Arkana i on me pitao kako sam igrao. Rekao sam da nisam igrao loše, a on je napomenuo da će proveriti da li je zaista bilo tako. Imao sam 17 i po godina. Trebalo je da idemo na Kanarska ostrva, da imamo turnir – priča Aleksandar, koji je napisao knjigu “Bilo jednom u Beogradu”, a najavljuje i njen nastavak.