KRVAVE DEVEDESETE - BRAĆA MEDENICA UBIJENI U ROKU OD GODINU DANA: Jedan izrešetan iz osvete, drugom presudila devojka!

Na raskrsnici Bulevara umetnosti i Bulevara Lenjina na Novom Beogradu, pre tačno 29 godina, izrešetan je pripadnik beogradskog podzemlja devedesetih Zoran Medenica. Smrt ga je stigla dok je sedeo u svom automobilu, čekajući da se na semaforu upali zeleno svetlo.

Dok je ubica Medenicu zasipao rafalom, nekoliko hitaca ranilo je i dvoje putnika u autobusu gradskog prevoza. Izvršilac nikada nije pronađen.

Sumnjalo se da je ubistvo Medenice osveta za smrt Slaviše Pavića Pirketa, koji je likvidiran 16. avgusta 1993. godine u restoranu FK "Bežanija". Dragan Nikolić Gagi, osuđen za učešće u ubistvu Željka Ražnatovića Arkana, a koji je bio veliki Pirketov prijatelj, ispričao je šta je Pavić sanjao uoči svoje smrti.

Knele je Pirketu došao u san veče pre ubistva

Foto: printscreen

On je otkrio da je Pirketu došao u san Aleksandar Knežević Knele, koji je tada već bio mrtav, kao pop koji mu pruža ruke i pita ga kada će da dođe u crkvu i da novac!

- Veče pred pogibiju, Pirke i ja smo proveli veoma veselo sa svojim devojkama, na splavovima, uz narodnu muziku. Pre nego što će da svane, odvezli smo ih kućama, a mi smo otišli u iznajmljeni stan na Bežanijskoj kosi, takozvani štek. U dnevnoj sobi smo raspremili trosed, ja sam zadremao, ali su me košmarni snovi budili dva puta. Ustao sam i otišao u stan roditelja u Blok 61 da prenoćim. Kratko sam odspavao i kad sam se vratio u stan, u kom je ostao Pirke, zatekao sam ga da sedi uznemiren i izbezumljen u fotelji - prisetio se Nikolić.

Pavić je sutradan ubijen, dok je sa Nikolićem sedeo u  bašti FK "Bežanija". Pirke i konobarica su odmah pogođeni, a o brutalnosti ovog obračuna, koji je mogao da bude i najkrvaviji u beogradskom podzemlju, govori i kultna rečenica Kristijana Golubovića u filmu "Vidimo se u čitulji": "Jedan Pirke je morao biti ubiven samo ako se deset ljudi rani". 

 

 

Godinu dana kasnije, 26. juna 1995. godine, u Ulici Emilije Jakšić 26 u naselju Nova Galenika ubijen je Zoranov rođeni brat Zvonko Medenica. U zvaničnom policijskom saopštenju stajalo je da je tada maloletna Olivera Vujčić (17) hicem iz pištolja ubila svog dečka, poznatog "žestokog momka" i viđenijeg člana beogradskog podzemlja.

Olivera je osuđena na šest meseci do tri godine boravka u vaspitno-popravnoj ustanovi zbog ubistva na mah u samoodbrani. U ispovesti "Našoj borbi", decembra 1997. godine, ona je ispričala da je kao maloletna ušla u vezu sa Zvonkom, uprkos upornom protivljenju roditelja, i da je ubrzo nakon toga stala u drugom stanju.

- Kad sam ostala trudna, bio je to za mene veliki šok, a on je bio presrećan. Rekla sam roditeljima šta se desilo i oni su bili protiv porođaja, prosto nisu želeli da se udam za takvog čoveka. U tom momentu ni ja nisam to htela. Pogrešila sam, nisam krivila njega, već sebe. Ponavljala sam da je kriminalac i da će ga kad-tad ubiti. Zvonko je opet govorio da će se ubrzo promeniti i nije mi dao da abortiram. Ipak, nekoliko dana pre nego što ću to uraditi, rekao je da uradim šta ja mislim da je najpametnije. Odlučila sam... 

Kada je saznao za abortus, rekla je u svojoj ispovesti, prvo nije mogao da veruje, a onda je napravio haos i optužio je da je ubila njegovo dete:

- Dogovorili smo se da odemo na more. Roditelji me nisu puštali, ali kad voliš nekog ne može ni Bog da ti zabrani. Vratila sam se kod njega, u stan njegovog 'klinca' iz ekipe koji nas je tu i dovezao kolima. Čim smo ušli, počeo je da me bije i maltretira. Non-stop je govorio 'ubila si mi dete, ne voliš me'. Tukao je i tog svog momka Marka, koji je sve vreme bio prisutan.

Šta je bilo, bilo je, život teče dalje

Olivera je potom opisala i presudni momenat, kad je u ruke uzela pištolj.

- Zvonko me je prvo gurnuo na krevet na kome se nalazio pištolj, a kada je krenuo prema meni učinilo mi se kao da sam pred sobom ugledala đavola. Uzela sam pišolj u ruku. Bila sam uplašena, nisam mogla da se kontrolišem. Sećam se samo da sam ispalila jedan hitac u njega. Ostalog se ne sećam. Njegov pogled, međutim, nikada neću zaboraviti. Kao kad čovek traži istinu na samrti, samo što nije rekao: 'Zašto ti kad te volim?' - kazala je u svojoj ispovesti Vujčićeva, rekavši da u nekim momentima oseća grižu savesti, ali da od kajanja nema ništa, jer "šta je bilo, bilo je, život teče dalje".