Lekar Ivan stao da pomogne ljudima na autoputu, a onda ga je pokosio auto: Nakon sahrane na grobu je bio venac sa neobičnom zastavom

Više od decenije, tačnije 13 godina je prošlo od kada je jedne maglovite večeri na auto-putu Beograd-Niš poginuo mladi Ivan Smajević, lekar, koji je zbog ljubavi prema poslu i nastradao.

Oboje doktori i bračni par Tamara i Ivan Smajević te noći videli su vozilo i ženu kojoj je bila potrebna pomoć. Zaustavljaju se jer im je životni poziv da uvek svima pomognu, ali dok su se borili za tuđi život, na njih je naleteo drugi automobil, i to je bila Ivanova poslednja bitka u 37 godini života.

- Poslednji život koji je spasao i za koji je dao svoj, Tamara je povređena. Srećom preživela je, da gaji sina Dušana i čuva u uspomenu na heroja lekarske profesije, Ivana Smajevića - govori posle toliko godina njegova majka Miroslava, i dodaje:

- A bio je presrećan. Srećan jer je dobio posao, konačno. I pevao je, glumio, pisao pesme - kaže ona.

"Za Ivana nije postojao loš čovek"

Kako kaže Ivanov otac Aleksandar, za Ivana nije postojao loš čovek.

- Kada se desi nešto ružno, on kaže, pa znaš tata, pa možda je morao. I stalno sam ga grdio, "Ivane, pa imaš dobru platu dete, kako to nemaš nikad novca?" Kada je bila sahrana, onda sam video kako to nema novca. Ljudi su prilazili i govorili "meni je Ivan napravio lek", "meni je Ivan doneo lek", "meni je Ivan pozajmio pare", "meni je Ivan..." E zato on nije imao novca - govori Aleksandar.

Zaustavili se sa pomognu Mađarici sa decom

- Bilo je jako loše vreme za vožnju. I oni su jako polako vozili i bili srećni. Kažu, pevali su sve vreme u kolima i šalili se - govori majka.

Zaustavili su se zbog Mađarica sa dvoje dece.

- Klizav je bio put, i udarila je na auto-putu u bankinu. Oni su stali odmah da pomognu tu, i spasili su tu ženu, koja je imala neke lakše povrede i decu. Bilo je sve u redu - nastavlja otac.

Poslednju dijagnozu postavio sebi

- Ivan rekao, pa ipak treba obezbediti ovo mesto, može nekome nešto još da se desi. On se sagnuo da uzme trougao. Otuda je došao fijat neki. Jurio je velikom brzinom, udario je u našeg Ivana. 25 minuta je bio živ - priča Miroslava.

Kako govori njegova majka, pred smrt je ostao dosledan struci.

- Postavio je moj sin poslednji put dijagnozu sebi "Meni je pukla dijafragma, meni nema spasa" - priča Miroslava.

- Što kaže moja Mira, "što Ivane stade". A posle kaže, "to ne bi bio Ivan da nije stao". Stalno sam Ivanu govorio da muškarci ne plaču, i on je to tako radio i kad je umirao, nije se čuo - priča njegov otac Aleksandar sa setom i tugom u glasu.

Bahati vozač se nije javio

Ni dan danas nam se taj čovek nije javio koji je usmrtio našeg sina. On sigurno to nije hteo da uradi. Ali ljudski je bilo da nam uputi neku reč.

Miroslava govori da su došli njegovi drugari da pevaju, devojke iz Kir Stefana, iz Krsmanca, iz Obilića. A pevali su mu Odu hrabrosti, opelo.

- To je bilo veličanstveno, koliko to može da bude - priča njegova majka.

Majka mi pevala uspavanku na sahrani

- Išli smo iza kovčega i majka mu je pevala u uspavanku. Tiho, samo da on čuje. Eventualno ja sam je mogao čuti pored njega. Ja nisam takav kvalitetan čovek kao što je on. I strašno sam ponosan na njega. Strašno - govori jecajući Ivanov otac Aleksandar.

Kako kaže njegova majka, jutro nakon sahrane izašli su na groblje, i tada je videla venac sa nekom neobičnom zastavom. Kaže da je u pitanju bila mađarska zastava, i da su iz konzulata ove zemlje, čiju je državljanku spasao, došli da odaju počast našem sinu.