Anksioznost se nasleđuje i uči! Kako da pomognete uznemirenom detetu?

Odrasli treba da shvate da je detetov strah realan i ono što njega okupira, savetuju psiholozi. Sa njim možete osmisliti i "plan delovanja u kriznoj situaciji"...

Stav da deca anksioznih roditelja postaju anksiozna posmatrajući i usvajajući obrazac ponašanja svojih roditelja dugo je vladao i u naučnim krugovima. Međutim, genetičari sada tvrde da je velika verovatnoća da je sve ipak stvar genetike.

Još mnogo toga se ne zna o anksioznosti i mentalnim bolestima, ali većina se razvije kroz kombinaciju genetske predispozicije i faktora sredine, objavljeno je u studiji univerziteta u Viskonsinu.

Studija koju su sproveli na majmunima, ipak je pokazala da je stvar u genima. Budući i da ljudi i majmuni pripadaju grupi primata, naučnici veruju da rezultati mogu da se primene i na ljude.

Foto: Shutterstock

Analizom strukture mozga u anksioznim porodicama majmuna ustanovljene su sličnosti, pa tako mozak anksioznih roditelja i dece liči u delu koji je zadužen za odgovor na strah.

Najčešći strahovi

Sadržaj strahova i anksioznosti menja se s obzirom na uzrast, kao rezultat sazrevanja i iskustva, pa se tako mogu uočiti strahovi koji su karakteristični za određene razvojne periode. 

Prve dve godine života: strah od odvajanja od roditelja, strah od nepoznatih osoba, strah od jakih zvukova.

Od 2.-8. godine: strah od spavanja bez roditelja, strah od životinja, lekara, lopova, mraka, vode, grmljavine, čudovišta.

Od 8.-12. godine: strah od škole i odgovaranja pred razredom, od neuspeha i kritike, od odbačenosti, strah od smrti i bolesti, strah od gužve/samoće.

Foto: Pixabay

Adolescentski period: strah od odrastanja, strah od neprihvaćenosti, strah od javnih nastupa, strah od rata i nasilja, strahovi vezani za fizički izgled i sopstveni identitet.

Kako da pomognemo

 - Odrasli treba da shvate da je detetov strah realan i ono što njega okupira. Dete treba ohrabrivati da se otvori i verbalizuje svoja osećanja, recimo postavljanjem pitanja kroz igru ili crtanje. Zajedno sa detetom možete osmisliti "plan delovanja u kriznoj situaciji" - savetuje mr Anđela Zlatković, dipl.defektolog-specijalni pedagog iz savetovališta "Vaš psiholog".

Detetu već u starijim razredima osnovne škole možete i da objasnite da ako je nešto za njega zaista zastrašujuće, ono ima dva izbora: 1) treba da ustanovi da li je to nešto stvarno opasno i 2) ako jeste, da uradi nešto čime bi se otklonila postojeća opasnost.

Foto: Shutterstock

- Dete treba da nauči da ga briga neće zaštititi, već će često i povećati rizik da dođe do negativnog ishoda. Na primer, ako je dete dobro naučilo lekciju, a plaši se da odgovara, ono će ipak dobiti slabiju ocenu - objašnjava mr Zlatković. 

Kada je dete duže vreme uplašeno, zabrinuto, povučeno, razdražljivo, osetljivo do te mere da to ometa njegovo svakodnevno funkcionisanje i obaveze, na primer pokvari školski uspeh, izbegava druženje sa vršnjacima i sl. preporuka je da se potraži stručna pomoć.