Udala se za mrtvaka: Posthumno venčanje od koga se godinama ledi krv u žilama

U svetu gde se brak tradicionalno shvata kao zemaljska zajednica dvoje živih bića, francuski zakon nudi izuzeta, dozvoljava posthumno venčanje, omogućavajući živoj osobi da se legalno venča sa svojim preminulim partnerom.

Iako zvuči kao scena iz romana magijskog realizma, ovo je stvarna zakonska mogućnost, doduše pod veoma strogim uslovima.

Kada se stvarnost susreće sa tragedijom i zakonom

Foto: Shutterstock

Ideja posthumnog venčanja nije moderna invencija. Njen koren seže u tragične događaje. Najpoznatiji slučaj koji je doveo do formalizacije ovog zakona desio se 1959. godine.

Nakon pucanja brane Malpaset u Frežusu, u kojoj je poginulo više od 400 ljudi, među žrtvama je bio i čovek koji je planirao venčanje.

Njegova trudna verenica zatražila je od tadašnjeg predsednika Šarla de Gola dozvolu da se posthumno uda za svog preminulog partnera, kako bi njihovo dete imalo očevo prezime i status legitimiteta.

De Gol je odobrio, a to je kasnije rezultiralo donošenjem člana 171 francuskog Građanskog zakonika, koji reguliše ovu specifičnu situaciju.

Foto: Shutterstock

Osnovni preduslov za ovakav brak je da se može nedvosmisleno dokazati namera za venčanjem koja je postojala pre smrti jednog od partnera.

To znači da su morali biti preduzeti konkretni koraci ka braku, poput zakazivanja datuma venčanja, podnošenja dokumenata, pa čak i kupovine venčanice ili odela.

Dakle, nije dovoljno da su par bili "samo" u vezi, morala je postojati čvrsta i dokaziva namera da se stupe u brak.

Ovakvi običaji postoje i u istočnoj Srbiji, setimo se samo serije "Crna svadba", koja je rađena baš po toj tematici.

Predsednička milost

Foto: Shutterstock

Sam proces je izuzetno rigorozan i retko se sprovodi. Ne radi se o uobičajenoj proceduri pred matičarem.

Zahtev za posthumno venčanje podnosi se direktno predsedniku Republike Francuske. On, ili njegova služba, procenjuje svaki slučaj pojedinačno, uzimajući u obzir sve dokaze o postojanju namere za brakom.

Ovo naglašava izuzetan karakter ovog zakona - to nije pravo koje se lako ostvaruje, već pre akt milosti i razumevanja za specifičnu, bolnu situaciju.

Jedan od emotivno najsnažnijih i medijski propraćenih slučajeva posthumne ženidbe dogodio se 2009. godine.

Magali Jaškjevič dobila je dozvolu da se uda za svog verenika Džonatana Džordža, koji je tragično izgubio život u saobraćajnoj nesreći samo nekoliko dana pre njihovog planiranog venčanja.

Njihov slučaj je postao simbol tuge, ali i nade i snage ljubavi koja prevazilazi čak i smrt.

Zašto posthumo?

Foto: Shuterstock

Postavlja se pitanje, zašto bi neko želeo da se venča sa preminulim partnerom?

Razlozi su duboko lični i često prožeti emocijama, ali imaju i praktične aspekte:

• Emocionalno zatvaranje i simbolika: Za mnoge, to je način da se ostvari poslednja želja ili da se simbolično završi životna priča sa voljenom osobom. To je priznanje ljubavi i posvećenosti koja nije prekinuta smrću;

• Pravni i socijalni status: Iako posthumna ženidba ne uključuje imovinska prava nasleđivanja (jer se brak smatra zaključenim u trenutku smrti, a tada preminuli partner više nema imovinu u pravnom smislu), ona može imati značajne implikacije na socijalni status, kao što je mogućnost udovičkih penzija ili priznanje deteta rođenog iz te veze kao legitimnog. Dete rođeno nakon posthumne ženidbe biće legalno priznato kao dete preminulog oca, sa svim pravima koja iz toga proističu;

• Legitimizacija potomstva: Kao što je bio slučaj sa genezom zakona, obezbeđivanje legitimiteta detetu koje bi se rodilo nakon smrti jednog roditelja često je ključni motiv.

Granice ljubavi i zakona

Posthumno venčanje je, dakle, retka i izuzetna pravna pojava koja govori mnogo o kompleksnosti ljudskih odnosa i sposobnosti zakona da se prilagodi izvanrednim okolnostima.

Ona nije samo pravna formalnost; ona je priznanje da ljubav, u svojoj najčišćoj formi, može premostiti najveću prepreku, samu smrt.

Francuska, kroz ovaj jedinstveni zakon, nudi utehu i priznanje onima čije su životne priče tragično prekinute, ali čija ljubav ostaje živa.