Raja sa Kosmaja, prvi PAS KOJI JE DAO INTERVJU, kaže: Sve što ja želim na ovom svetu je PORODICA!

Dok šetam zabačenim stazama prelepih padina Kosmaja, ispred kapije jedne vikendice vidim kako sedi veliki, lepi pas. Uklopio se u pejzaž jesenjih boja, narandžast sa prelivom bakra...

Pas je veliki je, ali odmah znam da nije opasan. Zovem ga, ali ne prilazi. Kao da je vezan za kapiju. Prilazim mu i pitam zašto sedi tu, sam, ničiji, nepomičan.On kaže da čeka svoju porodicu. Onu koja ga je na tom mestu ostavila kad je bio štene, ili onu koja će tek postati njegova. Moli me da objavim njegovu priču, jer ga na tom zabačenom mestu niko nikada neće sresti i zaljubiti se. Pitam ga, na početku, kako je tu uopšte stigao...

Foto: Privatna arhiva

- Bacili su nas ljudi kojih se više i ne sećam baš najbolje. Imao sam dva brata i sestru, bilo nam je tek nekoliko meseci, ali ti ljudi voleli su samo našu mamu, pa su nas jednog dana strpali u kola i izbacili ovde. Bilo smo veoma tužni, jer smo ostali bez mame, ali smo ubrzo shvatili da ima nešto gore od tuge – glad.Umirali smo od gladi, polako se pretvarali u kost i kožu, sve dok jednog dana zaista nisam mislio da je naše vreme na ovom svetu zauvek isteklo.

 

 

Ipak nije bilo tako? Vidim da si živ i zdrav, a bogami i krupan i dobro uhranjen...

- Da, spas u zadnji čas! Ljudi koji žive u ovim vikendicama su nas našli i spasli. Od tada smo imali dva obroka dnevno, vitamine, primili smo sve vakcine, redovno dobijali zaštitu od krpelja i komaraca. Život je postao divan. Bilo smo nas četvoro zajedno , slobodni trčali ovim šumama, a bili zbrinuti. Sve dok ipak nisam ostao sam.

Foto: Privatna arhiva

Zašto, gde su ti braća i sestra?

- Ovde iza ove kapije živi moja Jelena sa puno svojih pasa, pa mi nismo mogli tu da se uselimo mada smo to najviše želeli. Ona se dugo trudila da nam pronađe porodice, jer svaki pas, uprkos tome što nije gladan i živi slobodan, najviše na svetu želi da ima svog čoveka kojeg će da čuva i voli. Uspela je da nađe divne porodice za njih troje i sada sam ja ostao sam, da čekam da se i meni osmehne takva sreća. Zato vam i pričam ovu moju pseću priču, da mi pomognete. Šta mislite, ima li nade?

Foto: Privatna arhiva

- Mislim da je najveći probem to što sam veliki, onako ličim na nekog strašno velikog ričbeka i imam bar 30 kilograma. Ali to stvarno nije neki problem, majke mi, jer sam dobar bar duplo koliko sam težak. Možeš da me mažeš na lebac, što kažete vi ljudi. Miran sam i nemam niti jednu agresivnu ćeliju u sebi. Mace ne diram, kuce volim, ljude obožavam istina, velika sam gladnica, to mi je ostalo od onih dana kad sam hteo da umrem od gladi. Najviše volim da stavim glavu u Jelenino krilo i da dremam. Inače, ona kaže da ću biti i kastriran i da će me odvesti bio gde ako se nađe neka dobra ljudska duša da se spoji sa mojom psećom.

 

 

A kakvu bi porodicu voleo da dobiješ?

- Pa voleo bih da živim napolju jer sa tako navikao, imam oko 10 meseci i nikada nisam živeo unutra. Ali mislim da bih se lako navikao i na stan. Podrazumeva se da ne dolaze obzir nikakvi lanci i boksovi, na to ne pristajem. Želim nekoga ko će biti dobar prema meni, voleti me, negovati i čuvati, zauvek. Ja ću to vratiti bar hiljadu puta toliko.

Foto: Privatna arhiva

Nisi mi rekao kako se zoveš?

- Jelena nas je u početku nazvala Raja, Gaja, Vlaja i Pata da bi mogla da nas razlikuje, ali možete me zvati kako god hoćete! Ja ću sve brzo naučiti, jer neskromno vam kažem, baš sam prava pametnica. Inače, ja sam Raja, mada me najčešće zovu Cakani Caja (smeh).

Na koji broj može da te pozove tvoj čovek?

- Nek me zvrcne na Jelenin - 065 20 20 188. Ja ću biti ovde i čekati. Čekaću koliko god treba, ali ide zima, Jelena će uskoro u Beograd, i mada su mi ovde napravili super kućicu, smrznuću se živ kad zahladi. A ne želim ni da budem sam. Samoća je jako teška za nas pse. Mi smo stvoreni da budemo sa svojim ljudima. Zato čekam, siguran da će neko moj doći po mene. Jel to zvoni telefon?