Imao je oštećenje mozga, lekari su mu se borili za život! Pričalo se da je Ivo Andrić skrenuo s pameću - njegove pare su oni nasledili

Ivo Andrić nije imao decu, a žena mu je preminula 7 godina ranije.

Ivo Andrić je čistom igrom sudbine rođen u Travniku. Njegova majka, trudna do zuba došla je da poseti rodbinu, a tog 9. oktobra Ivo nije mogao da izdrži i rodio se baš u Travniku.

Porodica je godinama živela u Sarajevu, da bi se 1894. godine suočila sa teškom besparicom. Porodica ga daje tetki Ani, na čuvanje u Višegrad. Tamo Ivo završava osnovnu školu, a kada mu je otac umro vraća se u Sarajevo, gde završava srednju školu.

Prvi put se venčao kada je imao 66 godina. Oženio je svoju veliku ljubav Milicu Babić koja je bila udovica. Pisac je punih 30 godina čekao na Milicu. Priznao je da je "Jelena žena koje nema" napisana upravo za Milicu i objašnjava njegovu ljubav prema njoj.

Milica je u vreme kada je upoznala Andrića bila verena za svoju staru ljubav iz Tuzle, Nenada Jovanovića. Andrić je kasnije sa bračnim parom Jovanović negovao prijateljske odnose, čak je za vreme diplomatskog boravka u Berlinu pozvao Miličinog muža da bude ataše za štampu u ambasadi.

Foto: Profimedia

- Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima - zapisao je nobelovac mučna osećanja koje je izazivala grešna ljubav, prijateljstvo pod teretom ljubavnog trougla.

Kada se vratio u Beograd kao proterani ambasador, Ivo Andrić je bio u kontaktu sa Jovanovićima. Tadašnji odnosi prekinuti su 1942. godine, kada je Gestapo odveo Nenada Jovanovića u logor zbog anonimne dojave da je engleski špijun.

"Grešna ljubav" uskoro nije morala da nosi teret okova zabrane. Ono na šta se čekalo dve decenije ozvaničeno je u Opštini Stari grad, 27. decembra 1958. godine. Milica i Ivo su napokon postali bračni par. Živeli su u stanu na današnjem Andrićevom vencu.

Par je živeo u slozi i ljubavi, ali je Milica preminula 1968, godine u Herceg Novom u porodičnoj kući. Nakon njene smrti Ivo se povlači iz društva, retko izlazi u javnost, sve što radi je da piše i čita.

Ko je nasledio Ivu Andrića

5. decembra 1974. godine nakon što mu se pogoršalo zdravstveno stanje, Ivo Andrić je smešten u bolnicu.

S obzirom da nije imao nikakvih srodnika, hteo je da posle smrti od njegove zaostavštine i autorskih prava osnuje zadužbina namenjenu za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Izrazio je želju da se o njegovoj zadužbini brine dugogodišnja nezvanična lična sekretarica i prijateljica Vera Stojić, te da se deo novčanih sredstava koristi za dodjeljivanje nagrade za najbolju pripovetku. Takođe, izrazio je uverenje da će Srpska akademija nauka i umetnosti najbolje odrediti šta da se radi sa njegovim rukopisima i prepiskom.

Smrt Ive Andrića

Njegov prijatelj Erih Koš je objasnino kako su izgledali poslednji dani Ive Andrića:

- Oko 9 sati 17. decembra zvala me je telefonom Vera Stojić i kazala da je Andrić proveo tešku i nemirnu noć, i da se jutros ne oseća dobro. Obratila se terenskoj ambulanti i lekarka koja ga je pregledala utvrdila je da mu je porastao krvni pritisak. Dala mu je lek i savetovala da se pozove lekar specijalista. Prvi kojeg se Vera Stojić setila bio je doktor Slobodan Kostić, Andrićev zemljak i prijatelj, šef Neurohirurške klinike koji se odmah odazvao pozivu.

Sada pozivaju i mene da se nađem pri ruci ako bi Andrića trebalo prebacivati u bolnicu. Za desetak minuta bio sam pred kućom u kojoj je stanovao u ulici Proleterskih brigada. Vrata mi je otvorila i nemušto me pozvala da uđem Andrićeva kućna pomoćnica.

U predsoblju je već dr Kostić okretao brojčanik telefona, nastojeći da obezbedi odgovarajući bolnički smeštaj. Vera Stojić, koja je stanovala na istom spratu, vrata do vrata sa Andrićem, čekala je u trpezariji, sa tašnom u ruci, spremna da krene.

Pozvan da nam se pridruži, Andrić je izišao iz svoje sobe.Pozdravio se, malo zbunjen, ali pri punoj svesti, i sa onim njemu svojstvenim izvinjavajućim osmehom čoveka koji ne voli drugim ljudima da smeta.

Foto: Profimedia

Otišao je u kupatilo, uzeo pribor za umivanje i brijanje, pa i kapi za oči na koje ga je podsetila Vera Stojić. Strpao je sve to u staru, smeđu, izlizanu torbu - onu s kojom smo ga godinama navikli da viđamo. Kada je već trebalo da se krene, setio se još nečega i vratio u sobu.

Izneo je tanku knjižicu, "Samorazmatranja" Marka Aurelija u džepnom, francuskom izdanju, pa i nju pridružio ostalim stvarima. Bila je to njegova poslednja lektira", prenosi Znanje.org.

Andrić je prebačen na Vojno-medicinsku akademiju. Tim lekara koji je vodio slučaj Ive Andrića saopštavaju da su kod književnika nastupila ozbiljna oštećenja zbog smetnji nastalih poremećajem cirkulacije krvi u mozgu.

Osim oštećenja mozga, nastupile su i komplikacije u vidu zapaljenja pluća i infekcije nekih unutrašnjih organa, pa je nastavljeno sa intenzivnim lečenjem.

Foto: Profimedia

- Po Beogradu, koji je, uza sve svoje milionsko stanovništvo, ipak samo jedna mala kuhinja, svašta se i koješta govorilo o Andrićevom stanju i toku njegove bolesti. Govorilo se da je te prve noći u bolnici zapao u teško delirično stanje, u kome više nije mogao da kontroliše svoje postupke, i podižući se iz postelje i tumarajući odeljenjem, toliko uznemirivao ostale teške bolesnike da su lekari bili prinuđeni da mu potraže adekvatniji smeštaj. Čula su se i krajnje neukusna tvrđenja koja je u ovakvom svedočenju neuputno ponavljati - napisao je njegov prijatelj.

Lekari su Andrića održavali u životu veštački, svim sredstvima reanimacione tehnike. Prkoseći lekarskim predviđanjima i protokolarnim odlukama, više čvrstom voljom no krhkim telom, Ivo Andrić je poživio u bolesničkoj postelji još gotovo puna tri meseca.

13. marta 1975. godine preminuo je Ivo Andrić na Vojno - medicinskoj akademiji u Beogradu.

Kremiranje posmrtnih ostataka Ive Andrića obavljeno je 14.marta 1975. u Beogradu.