Da li su vam nekad rekli da za nešto PRETERUJETE, da ne treba tako da se osećate? Psiholog otkriva važnost GASLAJTOVANJA!

Psiholog Jelena Veljković objašnjava važnost emocionalne manipulacije, sluđivanja i subjektivne patnje

Emocionalno/verbalno nasilje ne ostavlja modrice i vidljive tragove, ali je i te kako stvarno. Ono poprima mnoge oblike, pa i oblike odbacivanja, nevalidiranja i negiranja naših osećanja i iskustava od strane nama bitnih osoba.

Kada se osećamo iznutra loše, a spolja dobijamo poruku da je "sve u redu", da preterujemo, da nije bilo tako, ili da ne treba tako da se osećamo, ili kada se naši doživljaji relativizuju, minimiziraju, devaluiraju ili potpuno odbacuju - od strane porodice, prijatelja, terapeuta itd., - to može dodatno povrediti i retraumatizovati osobu, koja već pati. Traumatizovana osoba se dodano povređuje neempatičnim, nesmotrenim ili malicioznim tretmanom.

Ukoliko duži vremenski period osoba nema ni jednu drugu osobu u svom okruženju, koja bi joj potvrdila, validirala iskustvo ili emociju, to može vremenom postati vrlo destabilizujuće, uvlačeći crv sumnje u čoveka - Da li zaista mogu da verujem svom emocionalnom iskustvu? Šta se zaista desilo, a šta ne? Šta ako su u pravu? Osećam li se "ispravno"? Imam li prava na ova osećanja? Možda nešto sa mnom zaista nije u redu? Na svu patnju, osoba dobija u "paketu" još i osećaj krivice i srama što se oseća tako kako se oseća, postaje sve konfuznija, emocionalno, pa i fizički slabija, uz opasnost da tone sve dublje u anksiozna, depresivna, nekad i psihotična stanja. U psihologiji se ovakva vrsta emocionalne manipulacije i nasilja naziva sluđivanje (eng. Gaslighting), po istoimenom filmu iz 1944. godine, u kojem čovek sluđuje svoju suprugu, menjajući intenzitet svetala kućnih fenjera, pritom negirajući da je došlo do bilo kakvih promena.

Foto: Shutterstock

Ljudi nas sluđuju, neki svesno neki nesvesno, iz različitih razloga - kao deo svesne manipulacije kojom žele da nas oslabe, nama upravljaju, kontrolišu, a iz nesvesnih najčešće, jer imaju strah od suočavanja sa neprijatnim sadržajima u sebi, pa i drugima. Neki nas sluđuju i iz najbolje namere - "ma u redu je, sve je u redu, idemo dalje!".

Ali postoji jedna psihološka istina koju ti dobronamerni možda ne znaju - emocionalne rane počinju da se zaceljuju, da svoju skramicu stvaraju, tek u onom momentu kada naiđu na uho empatičnog svedoka. Na nekoga ko će reći - "Verujem ti. Verujem da ti je teško". "Možda te ne razumem skroz, ali tu sam. Slušam. Pričaj mi". "To je stvarno grozno. Agresivno. Zbunjujuće. Zastrašujuće. Razumem zašto te je potreslo". "Vidim da ti je teško. Izbaci to iz sebe. Slobodno". Samo to. "Vidim da ti je teško". Samo jedna osoba koja će "podići ogledalo", koja će izogledati našu patnju u tom zrcalu, bez potrebe da je anulira, ćušne, pređe, pretrči preko nje. Koja će biti spremna da podnese trenutak neprijatnosti u kojem se dve osobe, u empatiji, razumevanju i podršci, sudaraju sa datostima života, koje niko od nas neće izbeći - sa bolom, patnjom, gubitkom, strahom.

Tek kada u tuđim očima, pogledu, stavu, reči, samom prisustvu, osetimo da je u redu da se osećamo onako kako se osećamo, kada nas niko ne tera da se osećamo drugačije, da o tome ne pričamo, da zaboravimo, da potisnemo, da ćušnemo, da ga se oslobodimo, u džak vežemo i u reku bacimo - tek tada počinje proces oporavka.

Patnja je visoko subjektivna kategorija. Neću zaboraviti dragu profesorku dr Savetu Draganić Gajić koja nam je često ponavljala - nema mesta procenjivanju nečije patnje. Upoređivanju nečije patnje sa tuđom, našom. Ako je čovek u depresiji npr. jer mu je uginuo ljubimac, to je njegovo iskustvo, i ono je validno i stvarno - nema mesta ismevanju, minimiziranju, preispitivanju, ono je za njega istinito. Možda se ispostavi da je ljubimac bilo jedino biće koje je imao u životu. Možda je ostao bez dragih osoba. Možda. A možda i nije. I da nije, njegovo iskustvo je stvarno. Patnja je visoko subjektivna kategorija, i uvek je validna i stvarna. Verujmo osobi koja pati - da zaista pati.
Dajmo joj prostora da, bez naših upadica, osuđivanja, insistiranja, poklapanja, ova iskustva sa nama podeli.

Istolerišimo neprijatnost nabujalih neprijatnih osećanja, njenih, svojih - podsetimo se da smo "svi u ovome zajedno". Ništa se strašno neće desiti ako malo pažnje posvetimo neprijatnostima života.
Desiće se samo to da se svi osetimo mnogo manje usamljeno u iskustvima koje nam život svima priređuje. A u takvoj atmosferi - trauma ne opstaje - navodi Jelena Veljković, psiholog, psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom (Beleške sa psihoterapije)