ŽIČKA IGUMANIJA PRE VIŠE OD POLA VEKA JEDNOM REČENICOM PROREKLA AMFILOHIJEVU SUDBINU Dovoljan je bio samo jedan susret sa dečakom...

Istoričar Nemanja Dević objavio je anegdotu iz života mitropolita Amfilohija. Njegovu priču prenosimo u celosti.

- Imao sam ne samo čast, već i blagoslov od Boga da poznajem mitropolita Amfilohija, nad čijim će moštima, siguran sam, već u naše doba početi da se dešavaju čuda. Ali danas neću pisati njegovu biografiju, niti davati neke lične reminiscencije. Ispričaću samo priču koja znam da je i njega, uvek vedrog, od srca nasmejala.
Naime, pre mnogo godina, možda su kasne 1950-e ili rane 1960-e bile, komunizam u Srbiji bio je na vrhuncu moći i ulazio je u svoju "zlatnu eru". To je bio i jedan od najtežih momenata u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Patrijarh je bio German Đorić, koji se već pošto se našao na tronu suočavao sa brojnim iskušenjima, među kojima i sa makedonskim raskolom (do njega će doći već 1967) i najavama da do takvih problema može doći i u Crnoj Gori. Komunisti su znali da će paralelno sa izgradnjom novih nacija na srpskom etničkom prostoru prethodno morati da ih otrgnu od uticaja SPC i patrijaršije u Beogradu.

Crkveni život u Srbiji kao da je odumirao, oko hramova su preostale male zajednice, koje su se ponekad svodile samo na sveštenika i crkvenjaka. Bila je to posledica dugotrajnog terora i represije, tokom kojih su arhijereji i sveštenici ubijani, hapšeni i mučeni, crkvena imovina oteta, litije zabranjene, a vernici i njihove porodice proganjani.
Daleko od centra svih zbivanja, jedan manastir u Žičkoj eparhiji živeo je svojim skromnim životom, paralelno sa novom realnošću zemlje. Sestrinstvo je činilo svega nekoliko starica i nekoliko pridošlih devojčica, starih svega 13-15 godina. Jednog letnjeg dana, u manastiru se pojavila grupa studenata Bogoslovskog fakulteta.

Foto: Reuters

U poseti manastirima Žičke eparhije svratili su i u obilazak ovog. Sestrinstvu su zapali za oko kao mladi i veseli. Ali jedan od njih bio je nešto živahniji i - što je igumaniji posebno zasmetalo - nosio je kratke pantalone ili bermude. Taman su počele priče o tome ko su ovi momci i jesu li dorasli pozivu budućih sveštenika, kada je ovaj veselko "snimio" stare gusle na zidu, potrčao i uzeo ih u ruke. I taman je igumanija krenula da ga prekori, kada su strune zagudile i pukla pesma iz grla mladog bogoslovca, od koje su se prolomile okolne šume. Niti je dugo neko u njih zasvirao, niti je ko smeo da zapeva pesme o nacionalnim junacima. Stara igumanija, inače bliska saradnica vladike Nikolaja iz perioda kada su boravili u Makedoniji, bila je u trenu "kupljena" pesmom koja je spajala ljubav i hrabrost. Zaboravila je na kratke pantalone i sa ljubavlju ugostila i ispratila mlade bogoslovce. Pitala ih je za imena, a i onaj najživahniji kazao joj je svoje: Risto Radović.
Kada su ih ispraćali svom sestrinstvu je rekla nešto što su zapamtili za ceo život: "Ovo će dete da probudi Crnu Goru."
Decenijama kasnije, pokazalo se koliko je bila u pravu. Mitropolit Amfilohije probudio je Crnu Goru (i ne samo nju), a pred kraj ovozemaljskog života dočekao je i da se oslobodi. Ili bar da bude na korak od oslobođenja. Neka nam njegov život i njegova žrtva večito svetle kao primer, opomena i obaveza: da bude borba neprestana. I da među Srbima onda bude ne samo ono što mora biti, već i ono što često biti ne može: ljubav, sloga i Pobeda.