OVAKO IZGLEDAJU ZABRANJENE KORONA ŽURKE: U mračni podrum može vas uvesti samo proverena osoba, a unutra vas čeka PAKAO!

"Čuo sam za jedan podrum u koji ne može svako ući. Mračna rupa nalazi se u sklopu jednog od frekventnijih mesta za izlaske u strogom centru Zagreba. Tu se, kažu ljudi, pleše i pije posle ponoći, kada se zbog epidemioloških mera zatvaraju službena vrata kafića. I ne samo tu.

Do podruma se, i tako sam čuo, dolazi okolnim putem, kroz haustor zgrade pokraj kafića. Ali, treba da poznaješ "nekoga ko zna nekoga". U protivnom, ostaćeš na ulici, s još tridesetak ljudi koji željno čekaju da sklone u rupu, poput promrzlih mačaka koje danima nisu jele, počinje pričujedan Zagrepčanin.

Moj upad u podrum je konobarica iz lokalnog kafića. Tu krećem u izlazak. Subota je, blizu ponoći. Poznajemo se od ranije. U jednom trenutku prestala je da odgovara na poruke.

- De si ti, nema te - govorim joj naslonjen na šank pa dodajem:

- Dupli pelinkovac, molim te.

- Evo, zatvaram pa idem u podrum. Ajde sa mnom - odgovara dok mi toči piće.

Konobarica ima dugu crnu kosu vezanu u rep, autoritet gazdarice kafića i metalne minđuše na ušima kojei zveckaju sudarajući se s ostalim metalima što vise sa njenih ušnih resica. U pet do ponoći s lakoćom tera ljude iz kafića, zatim broji lovu i zatvara vrata. Dok naručuje prevoz, govori mi kako će nas njen prijatelj DJ pustiti u podrum.

Uskoro zaobilazimo mnoštvo gladnih i promrzlih mačaka, a pred nama se otvaraju vrata haustora u koji ulazimo brzo, pre nego što nas ostali ljudi željni provoda pokušaju dohvatiti kandžama. Do podruma se iz haustora dolazi malim, kružnim stepenicama. Ulaz je besplatan, a dole: banket muzike, pića, droge i raspuštene zabave, kao u dobra stara vremena pre epidemije.

Tu pleše i zabavlja se čovek na čoveku, a svima je zajednička jedna stvar: poznaju "čoveka" koji ih je pustio u tu mračnu rupu. Unutra se stislo tridesetak ljudi i prostor puca po šavovima. Masku za lice je, treba li reći, ovde nemoguće pronaći, a kao jedini dezinficijens nameće se hemija koju mladost ovde konzumira na nos.

Ostavljam mrak, znoj, tehno i krupne oči konobarice iza sebe. Nakon izlaska iz podruma zatičem kola pod rotacijom i policiju koja rasteruje gužvu ispred haustora. Dok ih gledam kako se raspravljaju s klincima, razmišljam znaju li, uopšte, išta o tom podrumu. Neka ih, možda će o njemu čitati u novinama.

Foto: Pixabay

Ne znam kuda dalje. Sedam u taksi i kažem "vodite me u provod". Čovek me samo pitao da li na tehno ili na narodnjake.

Započne priču o tome kako ima jedan tehno parti na koji je vozio ljude i kada je bio policijski čas. Otvoreno je, kaže, i nekoliko narodnjačkih klubova, ali nije siguran hoću li tamo moći jer je prošla ponoć. Čovek za volanom misli da na takva mesta mogu samo oni koji su u klub stupili pre službenog zatvaranja.

- Sjajno - kažem. - Brzo me vozite na taj tehno. Taksi se uskoro zaustavlja pred jednom od zgrada velikog industrijskog kompleksa u strogom centru grada. Čim sam napustio automobil, portir kluba s maskom na licu proviruje kroz neobeležena majušna metalna vrata preda mnom i poziva me rukom da uđem. Prema njegovoj gestikulaciji shvatam da to moram učiniti brzo pa pružam vozaču novac i ne uzimam ostatak kovanica.

Nakon što sam ušao, tip iza mene zaključava metalna vrata. Zatim mi, na moje veliko iznenađenje, pruža papir na koji ću da upišem svoje podatke i ostavim broj telefona. Dva je sata ujutro i nalazim se na ilegalnoj žurci koja shodno merama i epidemiološkoj situaciji ne bi smela da postoji.

- Vi se šalite, je li ovo za praćenje kontakata? - pitam.

- Pusti priče i upiši se. To ja sve bacam ujutru - odgovara mi tip iz obezbeđenja.

- Mogu li ući još neki ljudi, pozvao bih prijatelje...?

- Mogu, mogu, naravno. Ali samo ako su dobri ljudi.

 

U prostranoj hali tehno kluba, koji je skvotirao prostor nekadašnjeg industrijskog kompleksa, u mrklom mraku pleše pedesetak ljudi. Žene, muškarci, stariji i mlađi. Mešaju se votka, džin i kristali nedozvoljenih supstanci. Od Meksikanki čujem za sledeću žurku, čak je i ne kriju, stoji javni poziv na Fejsbuku.

Malo posle 5 sati ujutru stojimo pred garažnim vratima iza kojih bi trebalo da se nalazi divlji afterparti koji je upravo počeo. Na metalnim vratima masnim slovima piše NE RADIMO, a uskoro ih otvara čovek koji bi nam svima mogao biti otac.

- Ulazite - govori. - Vidim vas na kameri kako se motate ovuda.

Uskim metalnim stepenicama, koje podsećaju na brodske, penjemo se na prvi sprat kompleksa gde su opet vrata. Na njima stoji zalepljen poster Antuna Gustava Matoša, onaj poznati s brčićima i šeširom, a pokraj nevoljnika je, ironično, natpis: "Ne služimo alkohol". Istaknute su i epidemiološke mere: saveti o pravilnom pranju ruku i držanju distance. Sve je ovde namešteno za siguran provod. Naravno, za one koji su u 5 sati ujutru imali vremena da pročitaju uputstva.

A iza vrata najluđi prizor partijanja u Zagrebu na koji sam naišao otkako je pandemije koronavirusa i 2020. godina uopšte.

Ovo je Berlin dvehiljaditih. Gužva, sudari ljudi i lasera, tehno. Alkohola u izobilju. Ljudi svih generacija, moglo bi ih biti stotinak, pa i više. Tela koja se izvijaju divlje i u transu, ruke koje ritmički paraju vazduh. Red pred WC-om. DJ u mahnitom zanosu. Provod koji, kako mi na šanku govore, neće završiti sve do 15 sati. Ljudi energični kao da su tek izašli a dan je već svanuo i mnogi koračaju prema placu ili kuvaju prvu kafu.

Na izlasku iz kluba pažljivo za sobom zatvaram ona masivna, metalna vrata da sve to sakriju.