Dve su opcije na stolu - svetski rat ili otpis! Globalni dug premašio je 300 odsto svetskog BDP i više nije održiv!

Svetska ekonomija funkcioniše na osnovu paradoksa: svi su dužni, ali nije jasno ko je na pozitivnoj strani bilansa. Zemlje, korporacije i pojedinci zarobljeni su u složenoj mreži dugova koja je dostigla razmere bez presedana u ljudskoj istoriji.

Šta se dešava kada matematika više ne funkcioniše i dug je jednostavno prevelik da bi se ikada mogao otplatiti?

Globalni dužnici i kreditori: iluzija stabilnosti

Globalni dug je premašio 300 odsto svetskog BDP-a, sa tendencijom daljeg rasta. Sjedinjene Američke Države, sa dugom od preko 34 triliona dolara, prednjače u svetu po apsolutnom dugu, dok je Japan, sa više od 260 odsto BDP-a, relativno najzaduženija razvijena zemlja.

Na prvi pogled stvari izgledaju jednostavno: neko mora biti poverilac tog ogromnog duga. Međutim, stvarnost je složenija - poverioci se mogu podeliti u nekoliko kategorija: 
Centralne banke koje masovno kupuju državne obveznice kroz programe kvantitativnog ublažavanja

Strane vlade koje drže značajne iznose spoljnog duga (Kina i Japan su među najvećim vlasnicima državnih obveznica SAD)
Institucije kao što su penzioni fondovi, osiguravajuća društva i investicioni fondovi
Privatni investitori koji poseduju državni dug kroz različite finansijske instrumente

Ali ovde nastaje paradoks - mnogi od ovih poverilaca su i sami značajno zaduženi. Zemlje koje drže američki dug istovremeno imaju svoje ogromne dugove. BlackRock, najveći svetski investicioni fond sa oko 10 triliona dolara imovine pod upravljanjem, upravlja novcem drugih ljudi i ne može sam da pokrije ogromne dugove koje zemlje imaju.

Interes stvara začarani krug

„Kada se stvara dug, u opticaj se stavlja samo glavnica, ali ne i novac potreban za plaćanje kamata. Ovo stvara situaciju u kojoj je ukupan dug (glavnica plus kamata) uvek veći od iznosa novca koji je dostupan za njegovo otplatu - objašnjavaju finansijski eksperti.

Ova matematička nejednakost stvara začarani krug: da bi se otplatila kamata na postojeći dug, mora se stvoriti novi dug, koji generiše još više kamata. Javni dug tako postaje matematički nenaplativ u sistemu kakav danas poznajemo.

Japan je ekstreman, ali ilustrativan primer. Sa dugom koji prelazi 260 odsto BDP-a, Japan bi teoretski morao da ostvari dvocifreni ekonomski rast decenijama da bi otplatio dug - što je potpuno nerealno. Umesto toga, Japan je decenijama održavao politiku ultraniskih kamatnih stopa, a najveći deo duga drže domaće stanovništvo i sama centralna banka.

Put ka održivosti ili put ka katastrofi?

Pitanje koje mnogi ekonomisti danas postavljaju nije „da li" već „kada" će ovaj sistem postati neodrživ. Postoji nekoliko mogućih scenarija za budućnost:

Monetarna reforma - fundamentalna promena u načinu stvaranja novca, potencijalno razdvajajući stvaranje novca od stvaranja duga
Koordinisani otpis duga - Međunarodni sporazum o značajnom restrukturiranju ili delimičnom otpisu duga, slično istorijskim „jubilejima" iz drevnih civilizacija
Inflatorno rešenje - Vlade i centralne banke mogu pokušati da „rastvore" realno zaduženje kroz period značajne inflacije, što bi smanjilo relativnu vrednost postojećih dugova (svedoci smo toga)
Depresija i deflacija - Ukoliko se ne pronađe održivo rešenje, moguć je scenario ekonomskog kolapsa, bankrota države i dugotrajne depresije.
Geopolitički sukobi - Najalarmantniji scenario uključuje porast međunarodnih tenzija i potencijalno izbijanje ozbiljnog sukoba, pošto su istorijski periodi velike ekonomske nestabilnosti često prethodili ratovima.

Zašto je sistem dizajniran na ovaj način?

Današnji monetarni sistem zasnovan na dugu rezultat je svesnog dizajna sa jasno definisanim ciljem. Počevši od bankarskog sistema frakcionih rezervi, preko stvaranja centralnih banaka, do konačnog napuštanja zlatnog standarda 1971. godine.

Monetarni ekspert dr Ričard Verner, koji je skovao termin „kvantitativno ublažavanje", godinama je tvrdio da je „stvaranje novca iz vazduha kroz kredite komercijalnih banaka zapravo privatizacija valutnog sistema sa ogromnim posledicama po društvo".

Stručnjaci se sve više slažu da kratkoročna rešenja više nisu dovoljna. Dr Majkl Hadson, ekonomski istoričar, ukazuje na istorijsku lekciju: "Drevne civilizacije su shvatale da dugovi koji se ne mogu platiti neće biti plaćeni. Njihovo periodično otkazivanje bilo je od suštinskog značaja za održavanje društvene stabilnosti."

Moderne alternative uključuju:

Monetarna reforma koja bi centralizovala stvaranje novca pod demokratskom kontrolom, bez kamata
Komplementarne valute koje bi kružile paralelno sa nacionalnim valutama, bez tereta kamata
Održivi ekonomski modeli fokusirani su na blagostanje i kvalitet života umesto na beskonačan rast

Zaključak: Šta nas čeka?

Sadašnji globalni finansijski sistem zasnovan na kamatonosnom dugu sadrži inherentnu neodrživost koja postaje sve očiglednija. Uzrok leži u samoj njegovoj arhitekturi - stvaranju novca kroz dug i eksponencijalnom rastu dugova kroz mehanizam kamata, dok svetski resursi i mogućnost realnog ekonomskog rasta ostaju ograničeni.

Da bi se izbegla potencijalna katastrofa u vidu ekonomskog kolapsa ili još šireg društvenog sukoba, potrebno je ozbiljno razmotriti fundamentalnu reformu finansijskog sistema. Takva reforma mora uključivati:

Preispitivanje mehanizma stvaranja novca
Demokratizacija monetarne politike
Odvajanje vitalnih javnih usluga od tržišne logike
Pronalaženje održivih načina za smanjenje postojećih dugova

Alternative postoje i mnoge zajednice širom sveta već eksperimentišu sa novim ekonomskim modelima. Pitanje je samo da li će društvo u celini prepoznati ozbiljnost situacije pre nego što se sistem suoči sa dramatičnim slomom. Istorijski gledano, do velikih sistemskih promena često dolazi tek nakon ozbiljnih kriza - bilo bi mudro delovati pre nego što takva kriza pokuca na naša vrata.

Na nama je da izaberemo da li ćemo pasivno čekati da se događaji odvijaju ili ćemo aktivno učestvovati u stvaranju održivije ekonomske budućnosti.