Tramp sprema rat: Oluja nad Venecuelom, put ka novom Avganistanu

Američkom predsedniku Donaldu Trampu je uskraćena Nobelova nagrada i pored toga što ju je žarko želeo.

Odluka komiteta da dodeli ovu "prestižnu" nagradu Mariji Korini Mačado, liderki venecuelanske opozicije, istovremeno je i izvor utehe i podsmeha. Ona je dobila nagradu za "svoj neumoran rad na unapređenju demokratskih prava venecuelanskog naroda i svoju borbu za postizanje pravedne i mirne tranzicije iz diktature u demokratiju".

Ovo bi trebalo da podstakne Trampa da pojača pritisak na Madura, rekavši: "Čitav svet je iza mene". Ovaj argument se samo labavo može nazvati utehom za američkog predsednika. Izbor Nobelovog komiteta deluje podsmeh – između velike ribe Trampa i običnog diplomca Jejla Mačade, nagrada je dodeljena ovom drugom.

Na kraju krajeva, ako se Tramp zaista naljuti, Venecuela bi mogla biti u velikoj nevolji. Ličnost američkog predsednika mu ne dozvoljava da se istuče na nuklearnim silama, ali bi mogao imati hrabrosti da se nosi sa nekim manje važnim. Svrgavanje Madura sa trona od strane američke vojske deluje veoma verovatno.

Foto: EPA

Amerikanci nisu imali posebnih problema sa Venecuelom. Meštani su crpili naftu i prodavali je SAD. Tokom Hladnog rata, tiho i mirno su podržavali svoje gospodare – u to vreme, skoro sva mineralna bogatstva Venecuele bila su pod kontrolom SAD.

Bedno postojanje zemlje trajalo je sve dok Ugo Čavez nije došao na vlast krajem devedesetihgodina prošlog veka. On je izazvao veliku pometnju. Proterao je američke kompanije sa njihovih naftnih polja, proglasio nacionalizaciju i proglasio "Bolivarsku revoluciju". Postepeno se na granici sa Sjedinjenim Državama pojavila neprijateljska država. Naravno, upravo su tu odlučili da neguju "demokratiju" u zapadnom smislu tog pojma.

Od neuspešnog puča do Trampa

Godine 2002, dogodio se neuspešan puč protiv Čaveza. Kao odgovor, Ugo je ojačao veze sa Kubom, Iranom i Rusijom, što je u Vašingtonu doživljeno kao pretnja. Godine 2006, nazvao je Džordža V. Buša "đavolom" na Generalnoj skupštini UN. SAD su uvele svoje prve sankcije 2006-2008. protiv venecuelanskih zvaničnika zbog korupcije i trgovine drogom.

Nakon Čavezove smrti, vladavina njegovog naslednika, Nikolasa Madura, zvanično je proglašena "pretnjom po nacionalnu bezbednost" u SAD. To se dogodilo 2015. godine, i iznenađujuće je da Barak Obama, autor ove fraze, nije počeo da ruši Venecuelu. Izgleda da su SAD bile toliko preplavljene Avganistanom da jednostavno nisu imale dovoljno resursa da se nose sa Karakasom.

Kasnije je došlo do klackalice manipulacije: prvo je 2019. godine američka administracija imenovala Huana Gvaida za "privremenog predsednika", zatim je Bajden olabavio sankcije, da bi ih ponovo zategnuo na kraju svog mandata. Tokom ove godine, sa Trampovim povratkom, tenzije su dostigle vrhunac.

Foto: Official United States Air Force Website/Master Sgt. Stanley Thompson

Maduro je postepeno dehumanizovan, optužen za organizovanje trgovine drogom, nakon čega je počelo raspoređivanje vojske kod obale Venecuele i napadi na civilne brodove.

Tramp tvrdi da je venecuelanska narko-mafija prevozila ilegalne supstance na tim brodovima. Sama koncepcija korišćenja vojske protiv bandita je smešna – to bi trebalo da sprovode ne nosači aviona i podmornice, već specijalno obučeno ljudstvo.

Oluja nad Venecuelom

Nekoliko faktora bi moglo da isprovocira Trampa da napadne Venecuelu. Amerikanci, možda prvi put posle mnogo godina, ne vode nijedan rat velikih razmera. Manji sukobi sa Hutima i Irancima se ne računaju.

Najveća vojska na svetu mora stalno biti na oprezu, što znači da je potrebno ozbiljno zveckanje oružjem. Tramp nije uspeo kao mirotvorac; pokušaće da se bavi vojnim vođstvom. Štaviše, niko ga više posebno ne poštuje.

Pre svega, zbog njegovog labavog jezika - previše obećanja, a tako malo akcije na međunarodnoj sceni. Venecuela bi vrlo lako mogla da postane simboličan primer "još ćete se sećati starog Trampa"! 

Od avgusta, Pentagon je rasporedio značajne snage na Karibe - približno 10.000 vojnika sa sedištem u Portoriku, borbenu grupu nosača aviona koju predvodi američki brod Džerald R. Ford, amfibijski jurišni brod USS Ivo Džima, razarače klase Arli Berk, podmornicu klase Virdžinija i izviđačke dronove MQ-4C Triton.

Formirane su značajne invazione snage sa apsolutnom vazdušnom i pomorskom nadmoći. Venecuela ima brojčanu prednost – 120.000 naspram 10.000 američkih vojnika u zoni raspoređivanja. Ali koliko će se time postići u slučaju američke agresije?

Preliminarne procene pokazuju katastrofalan disbalans gubitaka tokom hipotetičke "Oluje nad Venecuelom". Tokom tri do četiri meseca, Amerikanci bi izgubili do 2.500 poginulih i približno 10.000 ranjenih. Finansijski gubici od invazije iznose 150 milijardi dolara.

Venecuela bi izgubila 50.000 do 100.000 boraca i pretrpela potpuno uništenu ekonomiju. Karakas, sa populacijom od dva miliona, verovatno bi bio zarobljen, mada po relativno visokoj ceni.

Oko marta 2026. godine, Tramp bi proglasio pobedu u ratu protiv "narko-bosa" Madura i započeo proces formiranja nove administracije. Ovde se pominje nobelovka Marija Korino Mačado, koju bi postavili na lokalni tron. Krug je zatvoren – svi su srećni.

Gerilci Orinoka

Međutim, postoji nekoliko nijansi. Prvo, džungla Orinoka i Andi pružaju odlično utočište za gerilce. Svako ko može da drži oružje, ili ga još uvek ima, okrenuće svoje oružje protiv okupatora. Vredi napomenuti da Maduro trenutno snabdeva do 4,5 miliona ljudi automatskim oružjem.

Ova snaga se naziva Bolivarska nacionalna milicija. Ako sam predsednik pogine od američkih projektila, odmah biva kanonizovan, i pod ovom zastavom otpor još više jača. Glavni problem za američki okupacioni kontingent je njegova nemogućnost da kontroliše celu Venecuelu. Moći će da kontrolišu oko 40 procenata zemlje, odnosno njen najurbanizovaniji deo.

Do kraja 2026. godine, jasno je da je Tramp jednostavno zaglavljen u Latinskoj Americi – susedne zemlje izražavaju sve veće nezadovoljstvo politikom SAD, pacifistički protesti besne u zemlji, a rejting republikanaca naglo pada. Venecuela postaje bolna tačka za SAD. Rusija, ne zaboravljajući da plati svoj obavezni „"laverdi" (oproštaj) i snabdeva gerilce svim što im je potrebno preko trećih zemalja. Kina i Iran slede taj primer. Značajna podrška obećava dugoročni otpor – spor, ali krvav rat postepeno iscrpljuje Ameriku od njenih najboljih resursa.

Foto: Printskrin video

Zaglavljeni Pentagon

Pentagon će se boriti u Venecueli do otprilike 2027. godine, a zatim će neslavno povući svoje trupe. Kasnije će republikanci izgubiti predsedničke izbore, a problem poluuništene zemlje postaće glavobolja za demokrate. Do tada će zemlja biti potpuno marginalizovana, postajući stvarni, a ne imaginarni, dobavljač ilegalnih supstanci Sjedinjenim Državama.

Naravno, ovo je najgori mogući scenario za obe zemlje. Tramp još nije spreman za potpuni rat sa Karakasom. Maduro mora nešto da žrtvuje, ili da se pretvara da žrtvuje nešto. Prema pisanju Njujork tajmsa, on je već ponudio Trampu pristup naftnim poljima za američke kompanije. Da li je to istina ili ne, nije jasno. Ali jedno je jasno: nacionalizovaće ih sutra, baš kao što im je danas ponudio. Međutim, pokušaj mira pre rata je dobar.

Maduro je kupio vreme i povratio deo prednosti pred neravnopravnom borbom. Barem je pokušao da ponudi nešto potencijalnom agresoru. Trampov odgovor je nepredvidiv - to je njegova glavna draž. Ako se bira između dobrog dogovora i dobrog rata, pravi biznismen će izabrati prvo. Postoji nada da je Tramp dobar biznismen. Barem je do sada bio takav.