Jezivo: Malena ruka je virila iz blata... Čovek koji je prišao doživeo je šok

Sićušna ruka iz blata bila je prvo što je Šjam Babu ugledao dok je prolazio pored polja šećerne trske i pirinča u okrugu Šahdžahanpur, u severnoj Indiji.

Ispostavilo se da nije lutka – već novorođena devojčica, zakopana živa pod otprilike trideset centimetara zemlje. Umotana u peškir, jedva je disala, prekrivena mravima i krvlju od ujeda životinja, prenosi Telegraf.

„Shvatio sam da je dete živo… Neko je zakopao živu bebu“, rekao je Babu, koji je u panici potrčao da podigne uzbunu. Policija i meštani brzo su stigli, a devojčica je hitno prebačena u Medicinski koledž Šahdžahanpur. Tamo je utvrđeno da ima tešku infekciju, sepsu, probleme sa disanjem i povrede. Lekari su joj dali ime Pari, što znači „anđeo“.

Policija ima tri teorije o tome zašto je beba zakopana: roditelji su možda mislili da je bolesno dete umrlo, mogli su je odbaciti zbog sindaktilije – urođenog spajanja prstiju, ili je bila žrtva rodno zasnovanog odbacivanja, duboko ukorenjenog u ruralnim zajednicama, gde se devojčice smatraju teretom, a dečaci simbolom nastavka loze i nasleđa.

Indija se suočava sa ozbiljnim rodnim disbalansom: prema popisu iz 2011, u Šahdžahanpuru bilo je samo 872 žene na 1.000 muškaraca, delom zbog pritiska na porodice da rode sinove, selektivnih abortusa i ženskog čedomorstva. Aktivistkinja Sunita Aralikar, koja je i sama preživela pokušaj da bude živa zakopana pre sedam decenija, ističe da se ništa bitno nije promenilo: „Mnogi ubijaju žene ako ne rađaju sinove. Ova povezanost uspeha sa muškim detetom i tereta sa ženskim traje čitavom zemljom.“

Pari je prvih 24 sata u bolnici pružala tračak nade, ali njeno stanje se brzo pogoršalo. Sa manje od 1,7 kilograma, pothranjena i teško bolesna, devojčica nije izdržala. Policija još uvek traga za roditeljima, a njena smrt oslikava duboko ukorenjene nepravde i hitnu potrebu za promenama.

Kampanja „Beti Bachao, Beti Padhao“ (Spasite devojčicu, obrazujte devojčicu) pokrenuta 2015. godine ima za cilj da promeni ovakve društvene norme, ali efekti su ograničeni. Nacionalni odnos polova pri rođenju blago je poboljšan, a upis devojčica u škole porastao, ali kulturne norme i dalje favorizuju sinove, dok su konkretne inicijative za devojčice nedovoljno finansirane.

Pariin slučaj pokazuje koliko je nužno da društvo ozbiljno preispita rodne predrasude, pruži zaštitu i obrazovanje devojčicama, i spreči nove tragedije.