PALA JE OBIČNA MAGLA, A 4 DANA KASNIJE UMRLO JE 12.000 LJUDI! Decenijama nisu znali zašto, a onda je sve isplivalo na videlo /VIDEO/

Velika londonska magla 1952. godine odnela je na hiljade žrtava i izazvala oboljenja kod najmanje 100.000 ljudi, a na početku ga vlasti nisu shvatale ozbiljno.

Početkom decembra 1952. godine London je zahvatilo neuobičajno hladno vreme i ljudi su sve više grejali spaljivanjem velike količine uglja. Posleratni ugalj, koji se koristio u Velikoj Britaniji, bio je niskog kvaliteta i pun sumpora (sličan lignitu), dok je kvalitetniji ugalj (poput antracita) obično bio izvožen kako bi se otplatila dugovanja iz Drugog svetskog rata. Tako su Britanci grejanjem stvarali dim sa velikom količinom sumpor-dioksida.

Pored toga, bilo je zagađenja i dima iz vozila - posebno iz parnih lokomotiva i autobusa na dizel, koji su zamenili nedavno napušteni sistem električnih tramvaja. Ostali industrijski i komercijalni izvori takođe su doprineli zagađivanju vazduha. Onda se 4. decembra nad Londonom slegao anticiklon, a kako nije bilo vetra, nastala je temperaturna inverzija - hladan vazduh je bio u nižim predelima, zarobljen ispod višeg sloja toplog vazduha.

Mislili su da je obična magla, dok deca nisu počela da umiru

Sledećeg dana rezultat je bio taj da je magla, pomešana sa dimom iz kućnih i industrijskih dimnjaka, česticama poput onih iz izduvnih gasova motornih vozila i drugih zagađivača, kao što je sumpor-dioksid, formirala postojani žućkasto-zelenkasti smog, koji je sledećeg dana obavio čitav London. To isprva nikog nije čudilo - London je poznat po magli, a ni smog nije bio ništa novo. Naime, sama reč "smog" kovanica je engleskih reči "smoke" što znači dim i "fog", što znači magla, a nastala je početkom 20. veka.

Ali ovakav smog ni Englezi nisu nikada ranije videli, a onda je usledilo ono najgore. Najranjiviji stanovnici - deca, stariji ljudi i hronično bolesni, brzo su se razboleli i umirali. Tada su shvatili da je taj smog toksičan, ali je tek kasnije utvrđeno kolike su zapravo bile razmere smoga koji je zbog boje nazivan i "velikom supom od graška", a ispostavilo se da je sadržao otrovnu sumpornu kiselinu.

Magla je trajala pet dana. Prema nekim svedočenjima, premijer Vinston Čerčil je odbacio opasnost od ovog smoga. Međutim, Čerčil je brzo priznao da je magla koja je pokrivala London bila mnogo intenzivnija i da je opasna po zdravlje zbog dima koji je sadržala, a koji je nastao spaljivanjem uglja niskog kvaliteta.

Dugo nije bilo jasno šta se desilo

Godine 1952, Britanija se tek postepeno oporavljala od Drugog svetskog rata, a mnoge stvari, uključujući ugalj, ostale su racionalizovane. Ipak, pre nego što je katastrofa zbog magle pogodila London, Čerčilova vlada je objavila da stanovnici mogu bez ograničenja da kupuju najosiromašeniji ugalj da bi se grejali, a to je, kako je kasnije nauka utvrdila, ujedno i onaj koji najviše zagađuje vazduh. Kada su se konačno promenile vremenske prilike, toksična magla se ubrzo razišla.

Politička kriza koja je usledila nakon ove katastrofe naterala je vladu da istraži probleme zagađenja vazduha ne samo u Londonu, već u celoj Britaniji, a poslužila je kao presudni katalizator za donošenje zakona o čistom vazduhu 1956. godine. Usledio je i unapređeni zakon iz 1968. pa je zagađenje vazduha znatno smanjeno. Kasnije je utvrđeno i da je magla najverovatnije odnela oko 12.000 žrtava.

Međutim same uzroke ovako toksičnog smoga niko donedavno nije rasvetlio. Zato su Renji Zang i njegov tim istraživača krenuli da istražuju i otkrili da je azot-dioksid hemijski reagovao sa relativno benignim sumpor-dioksidom i nastala je smrtonosna sumporna kiselina.

 

- Već duže vreme je poznato da su sulfati veliki deo magle, a čestice sumporne kiseline nastale su iz sumpor-dioksida koji je izlazio iz dimnjaka kuća i termoelektrana na ugalj - ispričao je Zang za "Biznis insajder".

Napomenuo je i da do tada nije bilo potpuno jasno kako je sumpor-dioksid postao sumporna kiselina, a onda su otkrili tačne mehanizme hemijskih reakcija.

Zang kaže da je veliku ulogu igrala prirodna magla endemična za London i ušće reke Temze. Zbog relativno velikih čestica, hemijske reakcije lakše su se događale. Slične količine zagađenja događaju se i u Kini, ali do sada nije zabležen sličan slučaj smrtonosne magle. Zang to objašnjava velikom količinom veštačkih đubriva koje Kina koristi. Zajedno sa gustim saobraćajem to dovodi do velikih količina amonijaka u atmosferi.

Amonijak neutrališe čestice sumporne kiseline što spasava Kineze od masovnog umiranja kakvo je pogodilo London 1952. godine. Istraživači se sada nadaju da će razumevanje uzroka smrtonosne londonske magle pomoći i ostalim gradovima da se uhvate u koštac sa vlastitim zagađenjem.