E, SRBIJA ZBOG OVOG NE SPAVA! RASPAD VELIKE BRITANIJE, Škoti pred izborom - otići ili ostati! EDINBURG KUCA NA VRATA EU, ALI...

Nakon izlaska Britanije iz Evropske unije, pred Škotima je težak izbor: da li da budu nezavisni, sami i siromašniji nego danas, ili da ostanu u UK koristeći sve koristi koje nosi članstvo u britanskom klubu

Velika Britanija se raspada, ali kao kod svih velikih imperija njena disolucija teče polako. Dugotrajno opadanje nekadašnje Imperije u kojoj Sunce nije nikada zalazilo ne predstavlja dokaz njene žilavosti, već neizbežnosti procesa koji je ireverzibilan. Međutim, put Škotske do nezavisnosti je pun prepreka, zamki, neprijatelja i - bez ijednog saveznika.

Škotski nacionalizam i želja za samostalnošću, posle burnog srednjovekovnog perioda u kome su vodili dva rata za nezavisnost, ušli su u fazu letargije sa stvaranjem unije sa Engleskom 1707. godine, a posebno posle poraza jakobita u bici kod Kalodena 1746. godine.

Škoti su u Velikoj Britaniji koja je osvajala planetu tokom 18. i 19. veka pronašli svoju dimenziju. „Englezi vladaju imperijom a mi njome upravljamo", govorile su generacije Škota koji su za račun britanske krune išli u misije u tzv. Novi svet, kao administratori, vojnici, sveštenici, profesori, učitelji, inženjeri, lekari, zemljoposednici.

Nedostatak podrške

S druge strane, Englezi, pošto su rešili pitanje granica na severu i izbacili rimokatolike sa Ostrva, nisu se mnogo interesovali za Škote, još manje za njihovu asimilaciju ili stvaranje nove britanske nacije, što bi danas da realizuje premijer Boris Džonson. Baziran na čistom računu, englesko-škotski savez bio je granitno čvrst sve do kraja 20. veka. I pre nego što je Škotska dobila veliku autonomiju u okviru Ujedinjenog Kraljevstva važilo je pravilo da se u Vestminsteru ne usvajaju zakoni koji prethodno ne dobiju jasnu podršku poslanika iz Škotske.

AMERI, ŠTA ĆETE SADA?! KINA OBJAVILA SATELITSKE SNIMKE, evo gde su glavne biolaboratorije Pentagona, od SZO traži istragu?!

Nisu se Škoti poveli za modama nacionalnih preporoda pokrenutih Francuskom revolucijom, preskočila ih je 1848. godina, nisu sledili ni svoju keltsku braću Irce kada su se digli krajem 19. i početkom 20. veka, mimoišle su ih i serije novih nacionalizama tokom Kratkog veka. Jednostavno, Ujedinjeno Kraljevstvo je bilo po meri Škota jer im je dozvoljavalo da sačuvaju škotski identitet, sve do naših dana kada im to nije više bilo dovoljno, i kada su i Škoti poželeli da obnove svoju državu.

Da bi se stiglo do osamostaljenja, jedan od najvažnijih preduslova je međunarodna podrška i jak sponzor među planetarnim ili barem regionalnim silama. Škoti nemaju ni međunarodnu podršku, niti ijednu važniju zemlju koja podržava njihovu volju da se emancipuju. Čak je i Rusija nedavno zatvorila ekspozituru Sputnjika u Edinburgu koju je otvorila pre pet godina.

Foto: AP/Photo

Za razliku od Škota, katolici u Severnoj Irskoj nemaju nameru da stvore nezavisnu državu, već da se ujedine sa Republikom Irskom koja je već članica EU i svih najvažnijih međunarodnih organizacija. Uz to, Irci imaju snažnu podršku SAD za svoj projekat.

Koliko Vašington dobro razume irske potrebe da ujedine svoje ostrvo, toliko ne uspeva da shvati motive Škota da se odvoje od Engleza. Iz tog razloga Irci su decenijama ulagali u lobiranje u Vašingtonu. Suprotno od Škotske, Irska je bila tretirana kao kolonija i zato u američkim očima London ne bi smeo da upotrebi vojnu silu protiv eventualnog ujedinjenja Irske dok je u slučaju Škotske sve otvoreno.

Škotska garda

Uzalud škotska premijerka Nikol Stardžon šalje poruke po Starom kontinentu tražeći saveznike koji bi pozdravili ili podržali proevropski orijentisanu Škotsku. Ni Francuska, u koju su se najviše uzdali, nema nameru da ispoštuje „Staru alijansu".

Naime, škotsko-francuski savez uspostavljen je još krajem 13. veka sklapanjem antiengleskog sporazuma između francuskog kralja Filipa Četvrtog zvanog Lepi i škotskog suverena Džona Bejliola. Trajao je vekovima, toliko da je nazvan „Auld Alliance" (Stari savez), a obezbeđenje koje je čuvalo četiri veka francuske kraljeve zvalo se „Škotska garda", budući da je bilo sastavljeno od ratobornih i odanih Škota.

U Edinburgu samo sa setom mogu da se sećaju reči francuskog predsednika Šarla de Gola tokom Drugog svetskog rata: „U svakoj borbi u kojoj je u igri bila sudbina Francuske, Škoti su uvek bili na našoj strani. Nema naroda koji je bio tako daraželjiv i solidaran prema nama kao Škoti". Današnji Pariz ne gaji takav sentiment prema Edinburgu i nije spreman da im pomogne ni da postanu nezavisni a još manje da im olakša i ubrza put ka članstvu u EU.

Nemačka i Italija, takođe, nemaju nameru da se zameraju Englezima zbog Škota. Velika Britanija je karikatura nekadašnje sile, ali je i dalje dovoljno jaka da je bolje izbeći frontalne sukobe sa njom, pogotovo ako ulog nije esencijalan.

A, RUSI SU VEVERICE! HRVATI UČE UKRAJINCE KAKO NAPRAVE POGROM U DONBASU! Ako oh Kijev posluša, biće to kraj Ukrajine - živi bili pa videli!

Španija i serija drugih članica EU sa secesionističkim pokrajinama ili oblastima već su stavile do znanja da nemaju nameru da olakšaju put Škotske u EU. Poslednje što žele Madrid i druge prestonice u sličnim problemima jeste da ohrabre lokalne separatiste koji bi na primeru Škotske gradili snove o nezavisnosti.

Kao Škoti i Englezi

Škoti i Englezi imaju veoma malo dodirnih tačaka. Reč je o dva naroda sa različitim korenima, kulturama, jezikom, istorijskim narativom. Englezi imaju germanske korene i njihov jezik je miks saksonskog sa primesama francuskog i latinskog. Škoti su mešavina Kelta i autohtonih plemena na severu ostrva čiji je originalni jezik bukvalno nerazumljiv za Engleze. I pored toga što pripadaju protestantima, njihove crkve su odvojene i autokefalne.

Pravilo kaže da manji narodi mrze jače i veće narode. Englesko-škotski primer je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Englezi su ti koji više ne podnose Škote nego obrnuto. U srednjovekovnoj Engleskoj Škoti su bili predstavljani kao divljaci koji piju krv iz rana ubijenih neprijatelja. Vilijam Kemdem, biograf Elizabete Prve, pisao je da što Škoti više pokolja naprave to uživaju veći ugled u svojim klanovima.

Englezi su smatrali Škote manje vrednima jer nisu uspevali da se priviknu na more i da postanu dobri mornari, što je u engleskom sistemu vrednosti bilo neoprostivo. „Tvrdice, budale i lažovi. Upotrebljivi samo na zemlji", okvalifikovao je Škote Džon Džervis, briitanski admiral koji je ušao u istoriju kao komandant odbrane Lamanša tokom ratova sa Napoleonom.

Teško je zamisliti da bi moglo da dođe do mirnog ili plišanog razvoda između Engleske i Škotske. Način na koji je postavljeno pitanje nezavisnosti Škotske u Edinburgu i Londonu ne obećava ništa dobro. Postoji serija problematičnih pitanja za koja nema dobrih rešenja - ili su previše skupa za jednu ili obe strane, pogotovo u ovim kriznim i nesigurnim vremenima.

Velika i mala Britanija

Rebus vojnih luka u Škotskoj u kojima se čuva nuklearni arsenal Ujedinjenog Kraljevstva nije samo problem Londona već i NATO, odnosno SAD. Za prve je ekonomski i vojni, za druge je strateški. Škotska nacionalna partija (SNP) i škotski Zeleni su, uprkos deklarisanom pacifizmu, iz pragmatičnih razloga stavili do znanja da bi rado ostali u NATO. Međutim, postavlja se pitanja da li bi Englezi, ili ono što bi ostalo od Velike Britanije, prihvatili dojučerašnje „rođake" u Severnoatlantskoj alijansi. Odluke vezane za prijem novih članica u NATO moraju da budu jednoglasne. Postavila bi se i dilema da li bi SAD mogle da dozvole da se Škotska proglasi vojno neutralnom zemljom. Odgovor je prilično očigledan.

Neprijatna istina za škotsku prvu ministarku Nikol Stardžon i njene sledbenike je da njihova zemlja danas još više zavisi od Velike Britanije nego što je to bilo pre Bregzita. Više od tri petine škotskog izvoza plasira se na tržištu Engleske, Velsa i Severne Irske. Nije teško zamisliti kakve bi represalije primenio London u slučaju poteza Edinburga ka nezavisnosti. Takođe, Škotska prima više novca od Londona nego što uplaćuje u zajedničku kasu.

Ne treba biti ekonomski ekspert da bi se zaključilo da bi Škoti nezavisnost platili padom životnog standarda i da bi se suočili sa ozbiljnom ekonomskom krizom, uključujući i probleme snabdevanja osnovnim životnim namernicama i primarnim privrednim sirovinama. A tu je i krajnje diskutabilna ideja da nezavisna Škotska ostane monarhistička, odnosno da deli zajedničku kraljevsku familiju sa Englezima. Škoti ne bi ni da napuste funtu, barem dok ne uđu u EU i ispune uslove da uđu u evrozonu. Još su manje voljni da uspostave tvrdu granicu severno od Hadrijanovog zida.

Foto: Pixabay

Pobeda unionista na referendumu 2014. godine nije rešila problem Škotske ni za jednu generaciju, što je bio minimalni cilj, a kamoli za narednih sto godina. Štaviše, ni druga pobeda unionista na eventualnom referendumu ne bi skinula s dnevnog reda pitanje nezavisnosti Škotske, kao što ni pobeda škotskih independentista ne bi garantovala nezavisnost Edinburgu.

Škotske patriote veruju da vreme radi za njih. Više od dve trećina Škota mlađih od 25 godina je izričito za nezavisnost. Postoji i druga strana medelja, mladi Škoti jesu listom za odvajanje od Engleza, ali su Škoti kao narod među najstarijima u Evropi, u proseku imaju 42 godine. Takav sastav populacije se teško opredeljuje za avanturističke poteze i ne polazi na put na kojem ne zna koje su prolazne a koja završna stanica.

Potez bivšeg britanskog premijera Tonija Blera ka Škotskoj krajem prethodnog veka, nije bio samo sredstvo za njegov dolazak i održanje na vlasti, već i dalekovidi potez koji je zadržao solidne šanse da Ujedinjeno Kraljevstvo poživi duže. Naime, suočen s činjenicom da je tokom devedesetih godina tek 13 odsto građana Škotske sebe doživljavalo Britancima, a čak 80 odsto ekskluzivno Škotima, Bler je shvatio da je poslednji trenutak da se nešto preduzme i zato je omogućio široku autonomiju Škotskoj, ostvarivši uzgred i najubedljiviju pobedu u istoriji laburista nad konzevrativcima.

Uloga Borisa Džonsona

Nakon Bregzita, pred Škotima je vrlo težak izbor: da li da budu nezavisni, sami i siromašniji ili da ostanu u Ujedinjenom Kraljevstvu koriseći sve benefite koje nosi sa sobom članstvo u britanskom klubu. Drugim rečima, da li je bolje biti nezavisna država drugog reda ili deo zemlje koja još uvek ima šta da kaže na planeti i pored toga što je na nezaustavljivoj silaznoj putanji.

Kada bi pitanje nezavisnosti bilo bazirano na zdravom razumu, životnom standardu, perspektivama građana da napreduju i da realizuju svoje želje i ciljeve, verovatno bismo imali barem polovinu država manje na planeti. Sticanje nezavisnosti je politički cilj koji je često mnogo više posledica emotivnog i kompulsivnog sentimenta dela građana, nego izraz racionalnog rasuđivanja - zato je pogubna greška igrati na kartu zdravog razuma birača.

Poučeni katalonskim slučajem, odnosno izostankom međunarodne podrške Kataloncima u njihovoj želji za nezavisnošću, većina u Holirodu, sastavljena od poslanika SNP-a i Zelenih, igra na kartu Vrhovnog suda Velike Britanije za autorizaciju održavanja drugog referenudma o nezavisnosti, pošto je jasno da vlada u Londonu to neće uraditi, barem dok je u Dauning stritu 10 Boris Džonson.

Foto: Tanjug

Britanski premijer Boris Džonson svojim izjavama, otvorenim ili prikrivenim pretenjama i ponižavanjem Škotske, radi više na stvaranju ambijenta za raspad unije koja traje već više od tri veka nego bilo ko drugi. Ulje na vatru dolivaju i sve učestaliji predlozi da na eventualnom referendumu pravo glasa imaju i škotski građani koji žive u Engleskoj (800 hiljada) i u Velsu (50 hiljada). Takvi potezi su u Edinburgu uvek bili viđeni sa podozrenjem i interpretirani kao akcije čiji je cilj da unesu pometnju u referendumski proces.

Ako se u dogledno vreme Velika Britanija raspadne biće to zbog Bregzita i Engleza, a ne zbog Kelta, škotskih ili irskih

io ovu veličanstvenu strukturu i megalite, teške stotine tona?