TAČNO U 14.51 ZAPRAŠTALI SU RAFALI! Njih dvoje su pali na kolena, a potom na beton, u lokvama krvi! KOMUNIZAM JE BIO MRTAV!

Na današnji dan 25. decembra 1989. godine pre tačno 32 godina brutalno je okončana vladavina nekadašnjeg predsednika Socijalističke republike Rumunije Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge Elelen, koji su posle kratkotrajnog suđenja u kasarni u gradu Trgovište streljani tačno u 14.51 časova, čime je okončano 24 godine vladavine ovog bračnog para

 

Nikolaj Čaušesku pole duge stranačke rovovske borbe na vlast u Rumuniji se popeo 1965. godine, kada je počistio iz komunističke partije sve svoje protivnike i rivale. Vladavina je bila prožeta ponekad odstupanjima od zvaničnih stavova Moskve i ponekad približavanjem Zapadu, ali oštrim rivalitetom sa komšilukom.

Od početka sedamdesetih Čaušesku je počeo da svoju zemlju izgrađuje po severnokorejskom modelu. Sve ključne partijske i državne funkcije izdeljene su članovima porodice ili lojalnim drugovima iz najužeg porodičnog kruga.

Supruga Elena tako postala je je zamenica šefa vlade, sin Niku pripreman je kao naslednik prestola. Zloglasna tajna policija Sekuritatea delovala je sveprisutno i svemoćno i oštro kažnjavala svakog političkog protivnika.

Srednim 1970-tih godina prošlog veka Čaušesku je proglasio " Zlatno doba" pod kojim je predvideo industrijalizaciju, urbanizaciju, veću dostupnost obrazovanja, vertikalnu socijalnu mobilnost za bolje sutra Rumunije.

Foto: Public

Međutim svetska ekonomska kriza, pogrešne odluke Čaušeskua u ekonomskoj politici doveli su do brzog sloma " Zlatnog doba"..

Već sredinom 1980-tih godina prošlog veka ništa nije funkcionisalo, osim jedne stvari. Čaušesku je uspeo jedino da Rumunija, sama odplati dug od 12 milijardi dolara. To je uspešno izvedeno, ali stanovništvo Rumunije je moralo najveći teret da podnese: svakodnevne nestašice hrane (pokušaj stvaranja zaliha kažnjavan je zatvorom od šest meseci do pet godina), najveća dozvoljena sijalica je bila 40 vati i samo jedna soba je u stanu mogla da ima takvu sijalicu.

Privatni automobili nisu smeli da se koriste u zimskim mesecima, a gradski saobraćaj radio je samo između 6 i 8 ujutro i 15 i 17 posle podne.

Proizvodi sa Zapada nisu bili zabranjeni, ali su bili veliki luksuz. Paketi koji su Rumuni koji su se dokopali slobode slali svojim rođacima bili su statusni simbol kome se običan svet divio.

Ova politika kraha ubrzala je odluku šestorice rumunskih funkcionera, da poslednjeg dana decembra 1988. napišu pismo Čaušesku da prekine sa politikom "Zlatnog doba". To je bio početak uvoda u ono što će se desiti godinu dana kasnije.

Jedan od retkih koji se usudio da glasno kritikuje diktaturu u samoj Rumuniji bio je kalvinistički pastor Laslo Tekeš iz Temišvara. Kao pripadnik mađarske manjine, on je u propovedima kritikovao " Sistematizaciju sela". Čaušesku je imao plan da uništi 7.000 sela kako bi sagradio gigantske poljoprivredne centre. Stanovništvo je trebalo da bude prisilno useljeno u stambene blokove. Tekeš je rano prepoznao da ovaj plan ugrožava opstanak mađarske manjine u Rumuniji i otvoreno je istupio protiv njega. Nezadovoljstvo je izrazio i u jednom intervjuu koji je tajno dao dvojici kanadskih novinara – razgovor je emitovan u julu 1989. na jednoj mađarskoj televiziji. Emisija u kojoj je Tekeš gostovao mogla se videti i u graničnim područjima Rumunije. Režim je reagovao sa obrazloženjem da sveštenikov istup podstiče međunacionalnu mržnju zahtevao je od biskupa Julijana Papa da ga razreši dužnosti u Temišvaru. Posle nešto premišljanja, biskup je udovoljio tom zahtevu i poslao Tekeša u novu parohiju, u dubokoj provinciji. Sveštenik je, međutim, odbio da prihvati ovo imenovanje…

 

 

Sa obrazloženjem da više nije sveštenik u Temišvaru, gradske vlasti su donele odluku o iseljenju Lasla Tekeša iz stana koji je koristio kao službeni. I pošto on ni tu odluku nije dobrovoljno hteo da izvrši, te subote je gradonačelnik Temišvara, Petre Mot, pokušao njegovo prinudno iseljenje. I time je pokrenuo lanac događaja koji će, u samo deset dana, promeniti istoriju Rumunije.

Proteste je počelo jedva dvadeset do trideset ljudi – svi su oni išli u crkvu gde je Tekeš držao službu, i gotovo svi su bili Mađari. Posle par sati priključili su im se i drugi nezadovoljni građani, Rumuni. Policija nije uspela da rastera okupljene, i pala je noć puna tenzija. Narednog dana, u nedelju 17. decembra, broj demonstranata povećao se na par desetina hiljada. Po prvi put, među demonstrantima su bili i radnici iz industrijskih predgrađa Temišvara.

U ponedeljak su u Temišvaru već bile i regularne vojne formacije. Sukobi su nastavljeni i dobijali su na intenzitetu.

Nikolae i Elena Čaušesku vratili su se iz državne posete Iranu 20. decembra 1989. godine. Izveštaji koje su dobijali u Teheranu o temišvarskim nemirima zabrinuli su ih, i u toku leta doneli su odluku da se već sledećeg dana, organizuje veliki miting podrške na glavnom gradskom trgu, ispred zgrade Centralnog komiteta.

Na sastanku iste večeri, njihovi najbliži saradnici ubedili su ih da je to odlična ideja, jer će na mitingu, kako su rekli, “stotine hiljada radnika, patriota i trudbenika dati podršku odbrani suvereniteta zemlje od stranih agenata i plaćenika”. Oko dvadeset hiljada ljudi je, pod pretnjom ozbiljnih kazni u slučaju neodazivanja, došlo na Trg univerziteta u četvrtak u podne. I, u momentu kada je Čaušeskuov govor ušao u sedmi minut, čuli su se prvi povici i zvižduci. Agenti Sekuritate na balkonu palate uočili su i zvukove koji su im ličili na pucnjeve iz pištolja. Pokušali su da ubede Čaušeskua da uđe u zgradu, ali je on to odbio. Tvrdoglavo je ostao na balkonu, ali sa lica nije mogao da odagna izraz zbunjenosti. Pauza je trajala gotovo tri minuta, da bi potom nastavio sa govorom. Čaušesku je potom zastao, očekujući aplauz. Prva je počela da aplaudira Elena Čaušesku, potom i okupljeni pripadnici državnog i partijskog rukovodstva koji su bili na balkonu. Masa se, međutim, uskomešala. Prvi redovi su stajali mirno, ali nisu aplaudirali. Iz pozadine su se čuli prvi uzvici: “Dole Čaušesku! Dole komunizam! Hoćemo slobodu!”

Metež koji je potom nastao, pretvorio se u sukobe koji su zahvatili širi centar Bukurešta, trajali satima, i ostavili nekoliko desetina poginulih. U novonastalim okolnostima, Nikolae i Elena Čaušesku odlučili su da se ne vraćaju u predsedničku vilu nego da noć provedu u apartmanu u zgradi Centralnog komiteta. U toj zgradi prenoćio je i ministar odbrane, general Vasile Milea. Za vreme večere, Nikolae Čaušesku je od ministra tražio da se u toku noći u Bukurešt dovedu tenkovske jedinice i da im se podeli bojeva municija. General Milea nije učinio ništa da izvrši ovu naredbu.

Narednog jutra 22. decembra 1989. demonstranti su pokušali da uđu u zgradu CK. Policijsko obezbeđenje nije moglo da izdrži duže od petnaestak minuta i negde oko četvrt do dvanaest demonstranti su probili i poslednji kordon policije i ušli u zgradu. General Stankulesku je otpratio vladajući par Čaušesku na krov palate i sa njima sačekao vojni helikopter koji je sleteo par minuta pre dvanaest sati. Deca bračnog para Čaušesku ostala su u Bukureštu. U tom trenutku masa je prodrla na krov zgrade i helikopter je, u poslednji čas, evakuisao bračni par Čaušesku. Bilo je tačno 12.08, u petak 22. decembra 1989. godine. Istoričari taj momenat uzimaju kao trenutak pada komunizma u Rumuniji.

Foto: agencije

Helikopter sa Nikolajem i Elenom Čaušesku i dvojicom telohranitelja prvo je sleteo u predsedničku rezidenciju u dvorcu Snagov, trideset kilometara severno od Bukurešta. Predsednički par u bekstvu se tamo zadržao nepunih pola sata. Situacija u Snagovu nije bila pod kontrolom, i odlučili su da krenu dalje. U 12.47 helikopter je ponovo poleteo, i u 13.09 sleteo u blizini grada Trgovište. Pilot je rekao bračnom paru Čaušesku da je vazdušni prostor iznad Rumunije zatvoren za sve letove po naredbi Ministarstva odbrane i da su moguća meta PVO.

Po sletanju na livadu, telohranitelji su zaplenili prvi automobil koje je prolazilo putem, ali se on uskoro pokvario. Drugi zaplenjeni automobil odvezao ih je, ipak, do ulaza u Trgovište, gde su potražili utočište u zgradi poljoprivredne škole. Bilo je oko 14 časova. Direktor škole je ljubazno prihvatio zahtev Nikolae Čaušeskua da im dovede nekog oficira Sekuritatee. Izašao je iz svoje kancelarije, i sa spoljne strane okrenuo ključ u bravi. Otišao je do obližnje policijske stanice i prijavio neočekivane goste. U 18.35 časova Nikolae i Elena Čaušesku su izvedeni iz zaključane kancelarije poljoprivredne škole. Vojno vozilo odvelo ih je u kasarnu u Trgovištu.

Pukovnik Andrei Kemenici, oko 19 časova javio u Bukurešt da mu je policija predala Nikolaja i Elenu Čaušesku. On je dobio prvo naređenje da ih skloni, stavi pod stražu i obezbedi da im se ništa ne desi. Tako su Čaušeskuovi i proveli svoju prvu noć u zarobljeništvu, u kancelariji kasarne u Trgovištu, preuređenoj u sobu, sa stražom na vratima.

Ozbiljni razgovori oko sudbine zatvorenika u Trgovištu počeli su. Situacija u Bukureštu se nije smirivala. Civili su izražavali sumnju u vojnike, jer su oni u tom trenutku bili i dalje pod zakletvom vrhovnom komandantu zatočenom u vojnoj bazi u Trgovištu. Vojnici su imali sumnju u civile, jer su ubrzo uvideli da ne mogu da kontrolišu situaciju. Oko četiri popodne, 24. decembra, Jon Ilijesku je predložio glasanje. Od petorice ljudi koji su u tom glasanju učestvovali četvorica su bila za “kratko i brzo rešenje”.

 

 

Jon Ilijesku je oko osam uveče potpisao dekret o uspostavljanju “izvanrednog vojnog suda”. General Stankulesku je otišao do komande 64. padobranske brigade da nađe osam dobrovoljaca. General Militaru je pozvao telefonom pukovnika Kemenicija u Trgovište i naložio da se “paketi ujutro prebace u komandu garnizona”.

U ponedeljak, 25. decembra 1989. u 5.30 ujutro Nikolae i Elena Čaušesku su izvedeni iz prostorije u kasarni u Trgovištu u kojoj su proveli poslednja dva dana. Ušli su u oklopni transporter i odvedeni u komandu garnizona.

Dva helikoptera poletela su istog dana, u 12. 30, sa vojnog dela bukureštanskog aerodroma Otopeni. U jednom helikopteru se nalazio general Viktor Stankulesku, ministar odbrane, pukovnik Gica Popa, visoki funkcioner Sekuritate Virgil Magureanu, pukovnik Jon Nestor, tužilac, major Dan Vojnea, zapisničar, dva snimatelja sa foto aparatom i video kamerom – i advokat Teodoresku. U drugom helikopteru nalazila su se osmorica vojnika iz 64. padobranske brigade rumunske armije, na čelu sa kapetanom Jonelom Beruom. Bili su naoružani automatskim puškama. Po sletanju u vojnu bazu u Trgovištu, u 13 časova, sačekao ih je komandant, pukovnik Andrei Kemenici.

Tačno u 13 sati i 40 minuta, u kancelariju komande garnizona u Trgovištu ušlo je sudsko veće: pukovnici Popa, Nestor i Magureanu, tužilac major Vojnea, komandant kasarne pukovnik Kremenici, zapisničar, snimatelji i advokat Teodoresku. General Stankulesku je ušao poslednji, seo na stolicu pored vrata, odvojen od ostalih učesnika male predstave koja je trebalo da usledi.

Bračni par Čaušesku je svoju sudbinu, očigledno, shvatio već u onom momentu kada su videli generala Stankuleskua. Prema dostupnim materijalima i kasnijim svedočenjima očevidaca, suđenje je trajalo ukupno pedeset pet minuta. Suđenje je završeno u 14.35 časova i trojica članova Sudskog veća su se povukla u susednu prostoriju da razmotre izvedene dokaze i donesu presudu. Za to im je bilo potrebno samo deset minuta. Smrtna presuda – za genocid – je izrečena u 14. 47. Svi oficiri su napustili prostoriju, u koju je ušao kapetan Jonel Beru sa dva svoja vojnika. Osuđenicima su ruke vezane na leđima i povedeni su prema zidu kod kojeg su već čekali snimatelji.

Nagodba vojske i političara je zapečaćena krvlju. Gorbačov je u Moskvi mogao isto da odahne. Samo dvanaest dana posle streljanja u Trgovištu, nova rumunska vlada je dekretom od 7. januara 1990. godine ukinula smrtnu kaznu.

Nikolaj Čaušesku je bio predsednik Rumunije od 1965. sve do svoje smrti, 1989, kada je streljan. Suđenje i izvršenje kazne su snimljeni video-kamerom. Snimak je munjevitom brzinom obišao svet, a rumunska televizija ga je prikazala nekoliko dana kasnije.

Tačan broj žrtava u Rumunskoj revoluciji nije nikada tačno preciziran i on je predmet i dalje spekulacija u istorijskoj i političkoj literaturi. Navodno cifra se kreće oko 1.104 poginula i 3.352 ranjena, ali kod nekih autora taj broj raste skoro do 5.000, pa i neverovatnih 12.000 ljudi.

Posle par godina grob Nikolaj Čaušeskua postao je stecište njegovih pristalica od kojih neki i dan danas žale za njegovim vremenima noseći na ovaj dan cveće i vence na njegov grob.