RUSI SU GODINAMA SLUŠALI AMERE, POKLON UČENIKA IZ MOSKVE BIO JE BRUTALAN... U Vašingtonu su uzalud tražili krticu, "trojanski konj" bio je VELIKI PEČAT SAD!

Grupa sovjetskih đaka iz organizacije Mladi pioniri 1946. godine poklonila je američkom ambasadoru u Sovjetskom Savezu Vilijamu Harimanu rezbarenu drvenu repliku Velikog pečata Sjedinjenih Država, u znak zahvalnosti, prijateljstva i solidarnosti za njihov savez u Drugom svetskom ratu i kao obećanje nastavka ovog prijateljstva

Naizgled bezazlen poklon okačen je u radnoj sobi moskovske rezidencije ambasadora, gde je ostao sedam godina dok se nije otkrilo da je suvenir bezazlenog izgleda više od pukog ukrasa.

Bio je to trojanski konj, varka kojom su Sovjeti postavili u kancelariju ambasadora jedan od najtajnijih uređaja za prisluškivanje ikada stvorenih.

Prisluškivanje i špijunaža su od davnina igrali važnu ulogu u ratu kao i u miru. Stari Egipćani su imali organizovanu tajnu službu i špijunaža se pominje u Ilijadi i Bibliji kao i njenim zapisima u priči Starog zaveta.

Foto: Vikimedia

Špijunaža i prikupljanje obaveštajnih podataka se takođe pominju u Sun Tzuovoj Umetnosti ratovanja i Čanakijinoj Arthashastri. Zloglasnost Rusije po prisluškivanju i špijunaži datira još iz vremena cara.

Džejms Bjukenen, američki ministar u Sankt Peterburgu tokom 1832-33 i kasnije predsednik SAD, ispričao je da smo "stalno okruženi špijunima i visokog i niskog stepena i da teško može da se unajmi posluga koja ne radi za tajnu policiju.”

Do 1930-ih, ljudska špijunaža je dopunjena tehničkim, kao što su prisluškivanja i mikrofoni. U jednom trenutku, gostima u Spaso House, rezidenciji američkog ambasadora u Moskvi, podeljene su čestitke sa upozorenjem: "Svaku sobu nadgleda KGB, a svo osoblje su zaposleni u KGB-u. Verujemo da se bašta takođe može nadgledati. Vaš prtljag se može pretraživati dva ili tri puta dnevno. Nikada se ništa ne krade i gotovo da ne ometaju stvari.”

Skriveni mikrofoni su redovno otkrivani tokom posleratnog perioda, ali jedan koji je uspeo da izbegne detekciju dugih sedam godina bio je veoma sofisticirani uređaj za slušanje pod nazivom "The Thing" (stvar) ugrađen na drveni pečat.

"Stvar", ili veliki pečat, nije sadržavala sopstveni izvor napajanja niti bilo kakve žice. Umesto toga, uređaj je bio "osvetljen“ snažnim radio signalom spolja, koji ga je uključio.

Jednom aktiviran, uređaj bi hvatao zvučne talase i modulirao radio talase koji su pokrenuli uređaj, prenoseći ga nazad pošiljaocu. Odsustvo aktivnih elektronskih komponenti učinilo je prislušni uređaj praktično neprimetnom. Kada nije bio aktivan, bubica je bila "mrtva", dok je u isto vreme to omugućilo prislušnom uređaju praktično neograničen "život".

Foto: Vikimedia

"Stvar" je bila zamisao sovjetskog pronalazača Leona Teremina, najpoznatijeg po svom pronalasku istoimenog muzičkog instrumenta, teremina, 1920-ih. Dve decenije kasnije, Teremin se našao kao zatvorenik gulaga gde su njegovi geniji korišćeni u šaraški, tajnoj laboratoriji unutar sistema gulaga. Dok je radio na šaraški, Teremin je stvorio sistem za prisluškivanje Buran, preteču modernog laserskog mikrofona, koji je radio korišćenjem infracrvenog zraka male snage iz daljine da bi detektovao zvučne vibracije u staklenim prozorima.

Princip rada "Stvari" bio je donekle sličan. Mikrofon skriven unutar drvenog pečata reagovao je na zvučne talase generisane razgovorom u prostoriji vibrirajući izuzetno delikatnu metalnu membranu debljine samo 75 mikrometara. Kada je uređaj bio ozračen radio signalom ispravne frekvencije, kretanje membrane je menjalo kapacitet uređaja, što je zauzvrat modulisalo radio talase koji su udarali, a talasi su se ponovo prenosili antenom u "Stvari". Prijemnik je demodulisao signal da bi dobio zvuk koji je uhvatio mikrofon, baš kao što običan radio prijemnik demodulira radio signale i emituje zvuk.

Foto: Vikimedia

Pojednostavljeni dizajn i pasivna priroda stvari omogućili su da ostane neotkriven sedam godina, sve dok slučajni prijem od strane operatera u britanskoj ambasadi, kada su Sovjeti osvetljavali uređaj, nije doveo do njegovog konačnog otkrića. 1951. godine, britanski vojni oficir koji je nadgledao saobraćaj ruskih vojnih aviona, iznenada je čuo glas britanskog vazdušnog atašea na svom radiju. Diplomatska bežična služba (DVS) poslata je u Moskvu da ispita stvar, ali greške nisu pronađene. Bejli je nastavio da prima jake RF radio signale kad god je uređaj bio u funkciji, što je navelo Britance da veruju da Rusi eksperimentišu sa nekom vrstom rezonantnog uređaja umesto običnog predajnika. Ali ubrzo nakon toga, jedan američki vojni oficir je imao slično iskustvo kada je čuo razgovor za koji se činilo da potiče iz ambasadorove radne sobe u Spaso kući. Kuća je pretresena, ali opet, "bube" nisu pronađene.

Džordž Kenan je 1952. godine postavljen za novog ambasadora SAD u Moskvi, a neposredno pre nego što je stigao u Spaso rezidenciji, Rusi su počeli da preuređuju unutrašnjost. Radove su izvodili sovjetski radnici bez prisustva američkog osoblja. Zabrinut da su radnici možda postavili uređaje za prisluškivanje tokom renoviranja kuće, Kenan je naredio čišćenje kuće standardnom opremom dizajniranom da otkrije prisustvo opreme za prisluškivanje, kao što su neobjavljeni radio prenosi. Ali ipak ništa nije pronađeno.

Septembra 1952. tehničari za bezbednost Stejt departmenta Džon Ford i Džozef Bezjian stigli su u Moskvu sa planom za detaljniju pretragu. Predstavljajući se kao gosti kuće, Bezjian se prijavio u ambasadorovu rezidenciju i proveo nekoliko beskorisnih dana tražeći bube noću. Kada ove pretrage nisu dale ništa, Bezjian je sugerisao da bi mogli imati više sreće ako bi Kenan dao prisluškivačima nešto da slušaju.

Foto: Vikimedia

Te večeri, ambasador je pozvao svoju sekretaricu i počeo da joj diktira diplomatsku depešu sa koje je prethodno skinuta oznaka tajnosti, dok su Ford i Bezjian išli po kući tražeći znakove signala.

- Odjednom se jedan od njih pojavio na vratima radne sobe i pokazao mi, znakovima i šapatom, da „nastavim, nastavim“. Potom je ponovo nestao, ali se ubrzo vratio u pratnji svog kolege i počeo da se kreće po prostoriji u kojoj smo radili. Usredsredivši svoju pažnju na ugao sobe gde je na stolu bio radio aparat, odmah ispod okruglog drvenog Velikog pečata Sjedinjenih Država koji je visio na zidu, skinuo je pečat, uzeo zidarski čekić i počeo , na moje zaprepašćenje, da lomi zid od cigle gde je bio pečat. Kada to nije urodilo plodom, on je ovu destruktivnu pažnju usmerio na sam pečat.

Ja sam, nastavljajući da mrmljam svoju depešu, ostao fasciniran, ali pasivan posmatrač ovog izvanrednog postupka. Za nekoliko trenutaka, međutim, sve je bilo gotovo. Drhteći od uzbuđenja, tehničar je iz razbijenih dubina pečata izvadio mali uređaj, ne mnogo veći od olovke, u koji se, uveravao me je, nalazio i prijemni i odašiljački set, koji je mogao da se aktivira nekom vrstom elektronskog zraka. izvan zgrade - opisao je ambasador u svojim memoarima.

Te noći Bezjian je spavao sa tim prisluškivačem ispod jastuka kako bi sprečio da ga ukradu. Sledećeg jutra, buba je odneta u Vašington na inspekciju, gde je dobila ime "The Thing“ jer je bila toliko zbunjujuća da istražitelji nisu imali pojma kako funkcioniše. Kenan je podsetio da je uređaj "predstavljao, za taj dan, fantastično napredan deo primenjene elektronike. Imao je utisak da je njegovim otkrićem cela umetnost međudržavnog prisluškivanja podignuta na novi tehnološki nivo.”