REVOLUCIONARNA POBUNA PUTINA I SIJA, DA LI ZAPAD MOŽE DA SE TAKMIČI SA RUSIJOM I KINOM! Ako ne, bolje da umukne - ili krene u...

Postaje upitno da li Zapad može da se takmiči kao civilizacijska država (civilisational state) i da održi svoje svetsko prisustvo.

Svetska 'mapa' sve se brže pomera od paralizovanog vašingtonskog 'čvorišta' - no, u kom pravcu se kreće? Mit da Kina, Rusija ili nezapadni svet može da bude u potpunosti asimilovan u okvire zapadnog modela političkog društva (ništa drugačije nego što je to bilo u Avganistanu) je okončan. Iznova se postavlja pitanje - kuda se krećemo?

Mit o "nužnom" kretanju akulturacije prema zapadnoj postmodernosti, međutim, počiva na dugotrajnoj zapadnoj fantaziji da će odvući Kinu od Rusije, u naručje američkog velikog biznisa.

Uvid da se nekada ranjene civilizacije vraćaju na pozornicu - Kina i Rusija, kao države organizovane oko autohtonih kultura - nije nova ideja. Zapravo, reč je o veoma staroj tezi: 'Uvek imajte na umu da je Kina civilizacija - a ne nacionalna država', redovno ponavljaju kineski zvaničnici.

Dublje i radikalnije

Ipak, pomeraj prema civilizacijskoj državnosti koju ističu ovi kineski zvaničnici po svoj prilici nije retorsko sredstvo već odražava nešto dublje i radikalnije. Štaviše, kulturna tranzicija sve se više oponaša širom sveta. Ali njen inherentni radikalizam, međutim, uglavnom izmiče zapadnim posmatračima.

Kineski mislioci, poput Džang Vejveja (Zhang Weiwei) optužuju zapadne političke ideje da su prevarne; odnosno da prikrivaju svoj duboko pristrasni ideološki karakter ispod tanke glazure navodne ideološke neutralnosti. Oni ukazuju da je izgradnja univerzalnog okvira vrednosti - prihvatljivih za sva društva - završena. Svi moramo prihvatiti da govorimo samo u naše ime i u ime naših društava.

Ovakva gledišta su nastala pošto ne-Zapadni činioci sada jasno vide da postmoderni Zapad nije civilizacija po sebi, već pre nešto poput dekulturisanog 'operativnog sistema' (menadžerska tehnokratija). Renesansna Evropa jeste se sastojala od civilizacijskih država, ali je potonji evropski nihilizam izmenio samu supstancu modernosti. Zapad promoviše univerzalistička vrednosna gledišta, i to na način kao da je u pitanju skup apstraktnih naučnih teorema koje imaju univerzalnu prihvatljivost.

Prateće obećanje drugima da tradicionalni načini života mogu biti sačuvani i u okolnostima potpune primene sekularnih zapadnih normi - onih čije sprovođenje zahteva zapadna politička klasa - pokazalo se kao fatalna taština, ukazuju ovi alternativni mislioci.

Nikad više!

Ovakva gledišta nisu ograničena na 'Orijent'. Semjuel Hantington, u svojoj knjizi Sukob civilizacija, zagovarao je gledište da je univerzalizam idelogija Zapada usmerena prema sučeljavanju sa drugim kulturama. Prirodno, svi izvan Zapada, objašnjavao je Hantigton, mogu da vide ideju 'jedinstvenog sveta' kao pretnju.

Naum povratka na pluralna civilizacijska merila upravo je osmišljen da razbije pretenziju Zapada da govori - ili da odlučuje - u bilo čije osim u svoje ime.

Neki će u rusko-kineskom suprotstavljanju videti puko manevrisanje zarad sticanja strategijskog manevarskog 'prostora': kao opravdanje njihovih težnji za odvojenim 'sferama uticaja'. Ipak, da bismo razumeli radikalnu pozadinu, trebalo bi da se prisetimo kako je tranzicija prema civilizacijskim državama podrazumevala opšti otpor (izuzev rata) dve ranjene civilizacije. I Rusi (posle devedesetih godina 20. veka) i Kinezi (tokom 'Velikog poniženja') ovo duboko osećaju. Danas, njihov naum je da potvrde svoj položaj, odlučno govoreći: 'Nikada više!'

Foto: Reuters/Fotoilustracija

Ono što je 'potpalilo fitilj' bio je momenat kada su kineski lideri uvideli - jednostavno rečeno - da SAD nemaju nameru da dopuste Kini da ih ekonomski pretekne. Rusija, naravno, već zna za planove za sopstveno uništenje. Čak i vrlo mala empatija je dovoljna da se razume kako je oporavak od dubokih trauma ono što povezuje Rusiju i Kinu (i Iran) zajedničkim 'interesom' koji prevazilazi bilo kakvu merkantilističku dobit. To je 'ono' što im omogućuje da kažu: Nikad više!

Jedan segment njihovog radikalizma je, stoga, nacionalno obnavljanje koje podstiče ove dve države da 'samopouzdano zakorače na svetsku pozornicu'; da izađu izvan zapadne senke, i da prestanu da oponašaju Zapad. I da prestanu da podrazumevano pretpostavljaju kako tehnološka ili ekonomska preimućstva mogu da se iznađu samo u ovirima zapadnog liberalno-ekonomskog 'puta'. Pošto, prateći Džangovu analizu, zapadni ekonomski 'zakoni' su na sličan način simulakrum koji se predstavlja kao naučna teorema: kulturni diskurs - a ne univerzalni sistem.

Kocka je bačena

Kada razmotrimo da današnji anglo-američki svet počiva na plećima trojice ljudi: Isaka Njutna, oca zapadne nauke, Žana Žaka Rusoa, oca liberalne političke teorije i Adama Smita, zasnivača ekonomije leze fera, jasno je da ono sa čime smo suočeni jesu autori 'kanona' individualizma (nakon protestantskog trijumfa u Tridesetogodišnjem ratu). Otuda dolazi gledište da će se najprosperitetnija budućnost za najveći broj ljudi ostvariti delovanjem slobodnog tržišta.

Bilo kako bilo, Džang i drugi su primetili da je zapadno fokusiranje na finansije' došlo nauštrb 'stvari' (realne ekonomije) i pokazalo se da je posredi recept za ekstremne nejednakosti i društvene raskole. Džang zagovara da je Kina sposobna da razvije novi oblik nezapadne modernosti koji drugi - posebno zemlje u razvoju - mogu da uvažavaju, i oponašaju.

Kocka je bačena: Zapad tako može, u skladu sa ovim gledištem, ili da 'umukne i pomiri se "sa onim što se dešava"' - ili da to ne učini. Kako god mu je volja.

Zaronjen u cinizam, Zapad ovu poziciju vidi ili kao blef ili kao poziranje. Koje vrednosti, pitaju, stoje iza ovog novog poretka; koji ekonomski model? Implicirajuću iznova da je opšta usklađenost, neophodna, oni potpuno promašuju značenje Džangovog uvida. Univerzalnost nije niti nužna, niti dovoljna. Nikada nije ni 'bila'.

Godine 2013, predsednik Si je održao govor u kojem je osvetlio kinesku politiku. Uprkos tome što je njegova analiza bila čvrsto usredsređena prema uzrocima sovjetske implozije, Sijevo izlaganje je očito imalo i šire značenje.

Vrhunac revolucije

U ovom obraćanju, Si je kao uzrok raspada Sovjetskog Saveza označio 'ideološki nihilizam': vladajući sloj, rekao je Si, prestao je da veruje u prednosti i vrednosti sopstvenog 'sistema'; no, pošto su im nedostajali ideološki okviri u čijem bi se prostoru mogli kretati u sopstvenim promišljanjima, elite su skliznule u nihilizam:

'Jednom kada partija izgubi kontrolu nad ideologijom', rekao je Si, 'kada ne uspeva da obezbedi odgovarajuće objašnjenje za svoju upravu, ciljeve i težnje, ona se raspada u partiju slabo povezanih pojedinaca koje na okupu drže lični ciljevi bogaćenja i održavanja moći'. 'Partiju onda zaposeda ideološki nihilizam'.

Ovo, međutim, nije najgori mogući ishod. Najgori ishod, istakao je Si, bilo bi da državu preuzmu ljudi koji uopšte nemaju ideologiju, već se vode potpuno ciničnom i samoodržavajućom željom da vladaju.

Jednostavno rečeno: ukoliko Kina izgubi osećaj kineskog 'puta', utemeljenog tokom duže od milenijuma u jedistvenoj državi sa snažnim institucijama vođenim disciplinovanom partijom, 'Kineska komunistička partija, velika kao što je nekada bila Komunistička partija Sovjetskog Saveta - rasula bi se poput jata preplašenih zverki! Sovjetski Savet - velika socijalistička država kakav je bio - završila je razbijena u paramparčad.'

Foto: Fotoilustracija/AP/Reuters

Bez mnogo sumnje moglo bi se reći da bi se predsednik Putin složio svim srcem sa predsednikom Sijem. Egzistencijalna opasnost po Aziju jeste da dopusti svojim državama da se asimiluju u bezdušni zapadni nihilizam. Ovo je, onda, vrhunac revolucije Sija i Putina: razvejavanje magle i uklanjanje amova koje je nametnula univerzalistička opsena, i dopuštanje državama da se vrate kulturnoj obnovi.

Ovi principi su se otelotvorili na sastanku G20 na Baliju. Ne samo da G7 nije pošlo za rukom da dobiju širu podršku G20 u osudi Rusije u vezi sa Ukrajinom, ili da unesu razdor između Kine i Rusije, već je, štaviše, ova manihejska ofanziva usmerena protiv Rusije dovela do nečega još značajnijeg za Bliski istok, od paralisanosti i izostanka opipljivih rezultata, što su opisali mediji:

Zašto je to važno? Dovelo je do širokog i otvorenog otpora zapadnom poretku. Izazvalo je reakciju - baš u trenutku kada se giba svetska politička 'mapa', i kada se ubrzava kretanje prema BRIKS+.

Prevarna ideja

Zato što sposobnost zapadnih sila da spinuju svoju prevarnu ideju da njihovi 'putevi' moraju biti svetski putevi, ostaje 'tajno oružje' Zapada. Ovo je belodano jasno kada zapadni zvaničnici kažu da će poraz u Ukrajini od Rusije označiti raspadanje 'liberalnog poretka'. Oni zapravo kažu, kao što u stvari i jeste, da je 'naša hegemonija' uslovljena time da svet sagledava Zapadni 'put' - kao sopstvenu viziju svoje budućnosti.

Uspostavljanje 'liberalnog poretka' velikom delom je počivalo na olakoj spremnosti 'zapadnih saveznika' da usklade svoje ponašanje sa vašingtonskim naredbama. Stoga je teško preceniti strateški značaj bilo kog odstupanja od pokornosti američkom diktatu. To je sržno pitanje kada pričamo o ratu u Ukrajini.

Američki kruna i skiptar polako klize. Opasnost nuklearnih sankcija američkog Trezora je bila ključ za obezbeđivanje 'savezničkog' povinovanja. Ali sada, Rusija, Kina i Iran, označavaju jasnu putanju izvan ovog trnovitog područja, putem bezdolarske trgovine. Inicijativa 'Pojas i put' čini evroazijski ekonomski 'autoput'. Uključenje Indije, Saudijske Arabije i Turske (samo se čekaju nova upisivanja u sve duži spisak članova) daje inicijativi energetski strateški sadržaj.

Šareni izlog? Nikako!

Vojno odvraćanje je činilo drugi stub arhitekture za prihvatanje zapadnih modela. Ali čak i taj stub, iako nije iščezao, jeste oslabljen. U suštini, pametne krstareće rakete, dronovi, elektronsko ratovanje i - sada - hipersonične rakete, preokrenuli su nekadašnju paradigmu. Isto tako, prelomni značaj je imao događaj združivanja Rusije i Irana kao umnožitelja vojne sile Šforce multiplierĆ.

Američki Pentagon je pre samo nekoliko godina odbacivao hipersonično oružje kao 'šareni izlog' i 'trik'. Avaj, koliko su omanuli u ovoj proceni! I Iran i Rusija nalaze se u samom vrhu komplementarnih oblasti vojne evolucije. Obe zemlje nalaze se u egzistencijalnoj borbi. I oba naroda poseduju unutrašnju snagu da izdrže ratne gubitke. Oni će predvoditi otpor, a Kina će pružati potporu iz pozadine.

Da pojasnimo stvar: ova rusko-iranska veza poručuje da se američko 'odvraćanje' na Bliskom istoku suočava sa respektabilnim otporom. Izrael, takođe, mora da se suoči sa ovom činjenicom.

Rusko-iranski odnos koji donosi umnožavanje snaga (force multiplier), beleži Džeruzalem post 'pruža dokaz da su dve države… zajedno - bolje opremljene da sprovedu svoje ciljeve - i da obore Zapad na kolena'.

Da bi se u potpunosti razumela anksioznost koja stoji iza kolumne objavljene u Džeruzalem postu, moramo prvo da razumemo da je 'interaktivna mapa' koja prikazuje BRIKS+ (novi koridori, novi naftovodi, novi plovni putevi i železničke mreže) samo spoljašnji merkantelistički sloj višeslojne matrjoške. Kretanje kroz unutrašnje slojeve lutke znači sticanje uvida u krajnju matrjošku - sloj probuđene energije i samopouzdanja pohranjenih uz celinu.

Poslednja rerna

Šta nedostaje? Pa, nedostaje poslednja rerna u kojoj će se ispeći jelo 'Novog poretka Z': događaj koji uspostavlja novi svetski poredak.

Netanjahu i dalje preti Iranu. No, čak i izraelskim ušima njegove reči deluju bledo i prevaziđeno. Sjedinjene Države ne žele da ih Netanjahu uvede u rat. A bez Sjedinjenih Država, Izrael ne može da deluje samostalno. Poslednji pokušaji predvođeni organizacijijom MEK Šskraćeno od Mojahedin-e-Khalq, Narodna mudžahedinska organizacija IranaĆ da se izazovu meteži u Iranu mogu se podvesti pod 'očajničke poteze'.

Da li će Amerikanci pokušati neki rizični potez koji bi preokrenuo situaciju u Ukrajini i 'izbacio' Rusiju? To je moguće. Ili će možda pokušati da nekako oslabe Kinu?

Da li je džinovski sukob neizbežan? Ono što se naslućuje nije dominacija nijedne civilizacije, već povratak prirodnom, starom poretku ne-univerzalnih domena uticaja. Nema logičkog razloga da se bojkot i skrajnutost Zapada pretvori u eksplozivnu promenu, izuzev jednog:

U svakom scenariju prilagođavanja budućnosti kakvu smo naznačili, kolektivni Zapad neizbežno mora da postane civilizacijska država sam po sebi - jednostavno da bi mogao da održi prisustvo u svetu. Ali Zapad je odabrao drugačiju putanju (kako beleži  Bruno Makaeš, komentator i nekadašnji portugalski državni sekretar za evropske poslove):

'Zapad je želeo da njegove političke vrednosti budu prihvaćene univerzalno… Kako bi ovo bilo postignuto, preduzet je gigantski napor ka apstraciji i pojednostavljenu… Ispravno govoreći, nije se težilo ka tome da se bude civilizacija već pre nešto bliže operativnom sistemu… ništa više od apstraktnog okvira kojem mogu biti istraživane različite kulturne mogućnosti. Zapadne vrednosti nisu zagovarale neki određeni 'način života' (way of life) u odnosu na drugi - one su uspostavljanje procedure, na osnovu kojih su ova velika pitanja (kako živeti) možda mogla kasnije da budu razrešena.'

Foto: Fotoilustracija/Reuters

Danas, kada se Zapad udaljava od svog ključnog lajtmotiva - tolerancije - prema iščašenoj apstrakciji 'kulture poništavanja', postaje upitno može li se uopšte takmičiti kao civilizacijska država i može li i dalje održavati svoje prisustvo. I šta ako ne može?

Novi poredak može da nastana prateći jedan od dva scenarija: Zapad može da se jednostavno samouništi, usled nekog sistemskog finansijskog 'kraha' i posledične ekonomske kontrakcije. Ili, alternativno, odlučna ruska pobeda u Ukrajini može biti dovoljna za stvaranje novog poretka.