ŠTA AKO PUTIN DOVEDE UKRAJINU NA IVICU KOLAPSA? Alister Kruk jasan, SAD biraju između rušenja Rusije i čuvanja dolara - TO I NIJE NEKA DILEMA!

Šta će se dogoditi ako Rusija tokom zimskih meseci dovede Ukrajinu na ivicu sistemskog kolapsa? Hoće li Bajden i njegova izrazito antiruska administracija jednostavno dići ruke i priznati pobedu Rusiji?

Strateški cilj bi zahtevao jedinstvenu svrhu koja bi se mogla sažeto ocrtati. To bi dodatno zahtevalo ubedljivu jasnoću o sredstvima pomoću kojih bi se cilj postigao i koherentnu viziju o tome kako bi uspešan ishod zapravo izgledao.

Vinston Čerčil je cilj Drugog svetskog rata opisao kao uništenje Nemačke. Ali ovo je bila 'floskula', a ne strategija. Zašto je Nemačka trebalo da bude uništena? Kakva se korist postigla uništavanjem tako velikog trgovinskog partnera? Da li je to bilo da zarad spasavanja imperijalnog trgovinskog sistema? On se svakako raspao (posle 'Sueca'), a i Nemačka je otišla u duboku recesiju. Dakle, kakav je krajnji rezultat trebalo da bude? U jednom trenutku, potpuno de-industrijalizovana, pastoralizovana Nemačka je postavljena kao (ne baš verovatna) krajnja igra.

Čerčil se opredelio za retoriku i dvosmislenost.

Da li je svet engleskog govornog područja danas jasniji u pogledu svojih strateških ciljeva i svojim ratom protiv Rusije nego tada? Da li je njegova strategija zaista da uništi i rasparča Rusiju? Ako jeste, dokle tačno da je rasparčava (ia, onda da 'skokne' u rat protiv Kine?). I, kako će uništenje Rusije - najveće kopnene sile - izvršiti države koje prvenstveno poseduju pomorsku i vazdušnu moć? I šta bi usledilo? Vavilonska kula sukobljenih azijskih državica?

Uništenje Nemačke (drevne dominantne kulturne sile) bilo je čerčilovski retorički ukras (dobro za moral), ali ne i strategija. Na kraju, Rusija je bila ta čije je delovanje bilo odlučujuće u Drugom svetskom ratu. A Britaniji je kraj rata doneo finansijski krah (i ogromne dugove) i postala je talac Vašingtona.

I tada, kao i sada, postojali su zbrkani, suprotstavljeni ciljevi: od perioda Burskog rata, britanski establišment se plašio da će izgubiti svoje 'bure bez dna' - trgovinu prirodnim resursima Istoka - zbog navodne ambicije Nemačke da sâma postane trgovačka 'imperija'.

Ukratko, cilj Britanije je bio održavanje hegemonije nad sirovinama koje potiču iz njene Imperije (jedna trećina sveta) i koje su tada Britaniji osiguravale ekonomski primat. Ovo je bio prvenstveni interes uskog kruga unutar establišmenta i njegovih mislilaca - uz nameru da u sukob uvuku i Sjedinjene Države.

Danas živimo u doba narcizma koji je pomračio stratešku misao: Zapad ne može da se odrekne osećaja da je u centru Kosmosa (iako više ne u rasnom smislu, već je to zamenjeno politikom žrtve, koja zahteva beskrajno obeštećenje, ali Zapad i dalje polaže pravo na globalni moralni primat).
Ipak je, na kraju krajeva, strateški cilj današnjeg rata koji predvode Sjedinjene Države protiv Rusije da se održi hegemonija američkog dolara - što je zapanjujuća sličnost, koliko sa britanskom borbom da održi svoj unosan primat nad velikim delom svetskih resursa, toliko i da detonira Rusiju kao političkog takmaca. Stvar je u tome da se ova dva cilja ne preklapaju - ali mogu da se kreću u različitim pravcima.

Foto: Tanjug/AP

Čerčil se, takođe, zalagao za dve prilično različite 'težnje' - i ako pogledamo unazad, nije postigao nijednu. Rat sa Nemačkom nije učvrstio britansko držanje globalnih resursa; pre će biti da je, uz porušenu kontinentalnu Evropu, London ostao podložan američkom uništavanju, a zatim i preuzimanju bivše imperije - čija je glavna posledica bila da Ujedinjeno Kraljevstvo postane osiromašeni ratni dužnik.

Ovde smo danas na prelomnoj tački (isključujući nuklearni rat, kome nijedna strana ne teži) jer Ukrajina ne može da 'pobedi'. U najboljem slučaju, Kijev može, pomoću specijalnih jedinica, da s vremena na vreme da organizuje sabotaže unutar Rusije, koje bi imale nesrazmeran medijski uticaj. Ipak, takva sporadična dejstva ne menjaju stratešku vojnu ravnotežu, koja je u velikoj meri sada na strani Rusije.

U tom smislu će Rusija nametnuti uslove ukrajinskog poraza - šta god to značilo u smislu geografije i političke strukture. Nema o čemu da raspravlja sa zapadnim 'kolegama'. Taj 'most' je spaljen kada su Angela Merkel i Fransoa Oland priznali da je zapadna strategija od 'revolucije' na Majdanu, pa nadalje - uključujući i Sporazume iz Minska - bila finta za maskiranje priprema NATO pakta za posrednički rat protiv Rusije.

Sada, kada je ovo podmetanje razobličeno, Zapad je dobio svoj posrednički rat koji vodi NATO; ali, posledice ovih obmana su da Kolektivni Putin i ruski narod sada razumeju da pregovorima nije moguće okončati sukob: Sporazumi iz Minska su potonuli. A kako Zapad odbija da shvati suštinu tinjajućeg građanskog rata u Ukrajini, koga je sâm namerno potpalio strastvenim zalaganjem za bizarni antiruski nacionalizam, Ukrajina je sada duh koji je odavno pobegao iz zapadne boce.

Dok se poigrava 'večnim' posredničkim ratom protiv Rusije, Zapad nema jasnu stratešku prednost kojom bi mogao da pokrene takav kurs iscrpljivanja. Zapadna vojno-industrijska baza naoružanja je osiromašena. A u Ukrajini su iskrvarili ljudi, naoružanje, infrastruktura i finansije.
 

Tačno je da bi NATO mogao da ka zapadu Ukrajine pokrene svoje ekspedicione snage - 'koaliciju voljnih'. Te snage bi se dobro držale (ili ne), ali ne bi bile jače. U čemu je stvar, onda? Ukrajinski 'grbavac' je već pao sa zidina i leži u komadima.

Potpunom kontrolom medija i tehnoloških platformi, Zapad može još neko vreme da sprečava svoje stanovništvo da sazna do koje mere su zapadna moć i pretenzije probušene. I, dokle? Globalna dinamika koja će uslediti - činjenice sa bojnog polja - na kraju će biti glasniji.

Da li će Vašington, dakle, početi da priprema javnost? Na primer, Boltonova izjava da bi slabost Zapada, ipak, mogla da omogući Putinu da otme pobedu iz čeljusti poraza je ponavljanje neokonzervativnog narativa o Vijetnamu: 'Pobedili bismo da je Zapad pokazao snagu svoje odlučnosti'. A onda se brzo 'izmaći' od Ukrajine i ostaviti priču da izbledi? Možda.

Ali da li je uništenje Rusije uvek bilo glavni strateški cilj Sjedinjenih Država? Nije li cilj da se, pre svega, osigura opstanak finansijskih i uvezanih vojnih struktura, kako američkih tako i međunarodnih, koje dopuštaju da se ogroman profit i transfer globalne ušteđevine gomilaju kod zapadnog bezbednosnog 'Borga'? Ili, jednostavno rečeno, da se očuva finansijska hegemonija Sjedinjenih Država?

Kako piše Oleg Nesterenko, "ovaj opstanak je jednostavno nemoguć bez vojno-ekonomske, tačnije vojno-finansijske nadmoći u svetu. Koncept opstanka na račun nadmoći u svetu jasno je pred kraj Hladnog rata artikulisao Pol Volfovic, američki podsekretar za odbranu, u svojoj takozvanoj Doktrini Volfovica, u kojoj se Sjedinjene Države posmatraju kao jedina preostala supersila u svetu, čiji je glavni cilj da zadrži taj status: 'sprečiti ponovnu pojavu novog rivala bilo u bivšem Sovjetskom Savezu ili negde drugde, kakav je ranije bio Sovjetski Savez, a koji bi predstavljao pretnju poretku' ".

Ovde je stvar u tome da, iako bi logika stvari izgledala tako da zahteva da se Sjedinjene Države okrenu od nemoguće pobede u ratu u Ukrajini i 'prebace se' na neku drugu 'pretnju', u praksi je računica verovatno složenija.

Proslavljeni vojni strateg Klauzevic napravio je jasnu razliku između onoga što danas nazivamo 'ratovima po izboru' i onoga što su drugi nazvali 'ratovima prema odluci' - po njegovoj definiciji, ovo drugo su egzistencijalni sukobi.

Opšta je pretpostavka da rat u Ukrajini pripada prvoj kategoriji 'rata po izboru'. Ali da li je to tačno? Stvari se odvijaju mnogo drugačije nego što se u Beloj kući očekivalo. Ruska ekonomija nije doživela slom - kako se samozadovoljno predviđalo. Podrška predsedniku Putinu iznosi 81%; a kolektivna Rusija se konsolidovala oko širih strateških ciljeva Rusije. Štaviše, Rusija nije izolovana globalno.

U suštini, Bajdenov tim se, možda, prepustio zarđalom razmišljanju - projektujući na današnju kulturološki pravoslavnu Rusiju drugačija mišljenja koja su stvarana tokom ranije ere Sovjetskog Saveza.

Možda je, onda, računica Bajdenovog tima trebalo da se promeni, ako su na vreme uvideli ove nepredviđene ishode. A posebno zbog razotkrivanja da su američka i NATO vojska inferiorne u odnosu na status koji imaju?

Upravo je taj strah Bajden izrazio tokom posete Zelenskog u Beloj kući, pre Božića. Da li će NATO preživeti takvu iskrenost? Da li bi EU ostala netaknuta? Teške priče. Bajden je rekao da je proveo stotine sati razgovarajući sa liderima EU kako bi se ublažili ovi rizici.

Još je važnije da li će zapadna tržišta preživeti takvu iskrenost? Šta će se dogoditi ako Rusija tokom zimskih meseci dovede Ukrajinu na ivicu sistemskog kolapsa? Hoće li Bajden i njegova izrazito antiruska administracija jednostavno dići ruke i priznati pobedu Rusiji? Sudeći prema njihovoj maksimalističkoj retorici i posvećenosti ukrajinskoj pobedi, to je malo verovatno.

Stvar je u tome da su tržišta i dalje veoma nestabilna, a Zapad se nalazi na ivici recesijskog stezanja, za koje je MMF upozorio da će verovatno naneti fundamentalnu štetu globalnoj ekonomiji. Tačnije, američka ekonomija se nalazi u najosetljivijem trenutku - na ivici mogućeg finansijskog ponora.

Možda Bajden nije bio 'izričit', ali sankcije Rusiji verovatno neće biti poništene; prekidi u snabdevanju će i dalje postojati; inflacija i kamatne stope će rasti - a, da li će to sve biti dovoljno da gurne tržišta 'niz liticu'?

Foto: AP/Photo

Ovo su nepoznanice. Ali, anksioznost je stigla do američkog 'opstanka' - to jest, do opstanka hegemonije dolara. Kao što britanski rat protiv Nemačke nije reafirmisao ili obnovio kolonijalni sistem (upravo suprotno) - tako ni rat Bajdenovog tima protiv Rusije nije uspeo da reafirmiše podršku globalnom poretku na čijem su čelu Sjedinjene Države. Naprotiv, to je potpalilo talase prkosa, koji je usmeren na globalistički poredak.

Promene u globalnom raspoloženju dovode do rizika da se pokrene opasan vrtlog: 'Oslabljivanje sistema petrodolara bi moglo da zada značajan udarac tržištu obveznica američkog trezora. Pad potražnje za dolarom u međunarodnoj areni će automatski izazvati devalvaciju valute; a time i, de fakto, pad potražnje za vašingtonskim blagajničkim zapisima. A to će, sâmo po sebi - mehanički - dovesti do povećanja kamatnih stopa.'

Zar Bajdenov tim u takvim burnim vodama ne bi više voleo da spreči zapadnu javnost da sazna o neizvesnom stanju stvari, nastavljajući sa narativom 'Ukrajina pobeđuje'? Jedna od primarnih svrha je uvek bila smanjivanje inflacije i očekivanih kamatnih stopa - nadajući se kolapsu u Moskvi. Kolapsu koji bi zapadnu sferu vratio 'u normalu' izobilja jeftine ruske energije i izobilja jeftinih sirovina.

Sjedinjene Države imaju neverovatnu kontrolu nad zapadnim medijima i društvenim mrežama. Možda se zaposleni u Beloj kući nadaju da će držanjem prsta zapušiti pukotinu u nasipu, zaustaviti potop, verujući da će inflacija nekako da se umiri (uz pomoć nekog Deus ex Machina delovanja)? I da će Amerika biti pošteđena upozorenja Džejmija Dajmona prošlog juna u Njujorku kada je svoj opis ekonomskih izgleda prebacio sa oluje na uragan.

Pokušaj da se sprovedu obe namere - slabljenje Rusije i očuvanje globalne hegemonije dolara, ipak, možda, neće biti moguće. Postoji rizik da se ne postigine nijedna - kao što je Britanija otkrila nakon Drugog svetskog rata. Umesto ostvarivanja svojih namera, Britanija je bila 'slomljena'