Ruski odgovor HIMARS-u! Moćnom "tornados-u" niko ne može na crtu (VIDEO)

Tokom proteklih mesec dana ruske snage anagažovane u zoni Specijalne vojne operacije povećale su intenzitet upotrebe savremenih samohodnih višecevnih lansera raketa 9K515 "tornado-s", čemu u prilog svedoče brojni objavljeni video snimci udara po koncentraciji ukrajinskih trupa pozicioniranih duboko iza linije fronta.

Pomenuti sistem predstavlja modernizovanu verziju čuvenog sovjetskog kompleksa BM-30 "smerč" uvedenog u operativnu upotrebu 1987. godine, koju je razvio "Motovilihinski zavod" iz Perma.

Ispitivanja modernizovanog lansera okončana su krajem leta 2016. godine, nakon čega je dobijena dozvola za uvođenje u operativnu upotrebu. Prva serija "tornada-s" isporučena je artiljerijskim jedinicama ruske vojske tokom 2019, a druga u novembru 2022. godine, kada se pojavila vest o njihovom raspoređivanju u zoni SVO.

Kao i svoj prethodnik, novi lanser koristi rakete u kalibru 300 milimetara i namenjen je za dejstvo pojedinačnom ili plotunskom vatrom po živoj sili na otvorenom i u zaklonu, oklopnim vozilima, komandnim mestima, komunikacionim čvorištima, koncetranciji trupa i sredstava ratne tehnike, položajima artiljerije i sistema PVO, kao i letelicama stacioniranim u vazduhoplovnim bazama.

"Tornado-s" može lansirati niz nevođenih, ali i vođene rakete većeg dometa i poboljšane preciznosti, usled čega se često koristi za gorepomenute udare po neprijateljskoj pozadini. Zbog pojedinih tehničko-taktičkih karakteristika, ovaj sistem se često smatra ruskim ekvivalentom američkog višecevnog lansera HIMARS.

Foto: Reuters

Delovi baterija i mobilna komponenta

Jednu bateriju "tornada-s" čini četiri borbena, odnosno lansirna vozila sa oznakom 9A54, a za svako od njih obezbeđeno je i jedno pomoćno vozilo za logistiku 9T234-2 sa 12 raketa i kranom, namenjenim za transport i dopunu municije. Platforma koja se koristi u oba slučaja je samohodni teški transporter MAZ-543M sa pogonom 8h8, opremljen dizel motorom D12A-525, jačine 525 ks.

Maksimalna brzina nosača je 60 km/h na putevima, uz visok stepen mobilnosti i mogućnost kretanja po nagibu od 60%, bočnom nagibu od 40%, savladavanje vertikalni prepreka visine do 0,6 m, rovova širine 2,5 m i vodenih prepreka dubine do 1,3 m. Operativni domet vozila pri optimalnim brzinama je oko 650 kilometara.

Lansirno vozilo ima 12 lansirnih cevi, montiranih na zadnji deo šasije, u istoj konfiguraciji prisutnoj na "smerču", dakle dva odeljka sa po četiri cevi (2h2) na levoj i desnoj strani, uz još četiri cevi iznad njih koje ih povezuju. Sistem dopune municije je klasičan, što znači da se ne menjaju cevasti lanseri, već se nakon izvršenog dejstva sa pomoćnih vozila u cevi ubacuju nove rakete.

Posada lansirnog vozila sastoji se od tri člana: vozača i komandira smeštenih u prednjoj kabini sa leve strane vozila, jedan iza drugog; i operatera naoružanja (nišandžije) koji se nalazi u zasebnom odeljku (kabini) iza vozačeve kabine. Dejstvo se može izvršiti iz bilo koje od dve kabine, koje su opremljene i kompletom ABHO (atomsko-biološko-hemijska odbrana), radi povećanja sigurnosti posade.

Operater na raspolaganju ima GLONASS (globalni navgiacijski satelitski sistem), što se može zaključiti na osnovu satelitske antene pozicionirane na krovu zadnjeg odeljka. Glavna prednost u domenu opreme ogleda se u automatizovanom digitalnom sistemu upravljanja vatrom, zahvaljujući kojem operater može izvršiti automatsku pripremu lansiranja, čime se smanjuje vreme neophodno za dejstvo čak i sa položaja koji nisu određeni u napred.

Foto: printscreen

Naime, uređaji u sklopu ovog sistema izračunavaju i na displeju operatera prikazuju sve neophodne podatke (topografske, navigacione, meteorološke), zatim obavljaju testiranje i proveru ispravnosti raketnih projektila pre lansiranja, prosleđuju neophodne parametre u navigacionu opremu same rakete, nakon čega sledi lansiranje.

Pored lansirnih i pomoćnih vozila, svaka baterija u svom sastavu ima jedno komandno vozilo, opremljeno sistemima pomoću kojih se uspostavlja koordinacija i vrši kontrola nad lanserima u sklopu jedinice, na udaljenosti do 350 kilometara. Dodatno, u formacijama ranga brigade prisutna su vozila za komandanta i oficire, platforme sa meteorološkom stanicom i vozila za topografsko mapiranje.

Vatrena moć "tornada-s"

Prelazak lansirnog vozila iz marševskog u borbeni položaj traje svega tri minuta, nakon čega se može lansirati jedna ili čitav salvo od 12 raketa za manje od 30 sekundi, što je nešto kraći period u poređenju sa "smerčom". Posle izvršenog dejstva, potrebno je isto vreme, odnosno tri minuta za napuštanje vatrenog položaja, radi izbegavanja protivbaterijske vatre.

Kao što je već pomenuto, "tornado-s" na raspolaganju ima veliki broj nevođenih raketa sa različitim bojevim glavama i nekoliko vođenih raketa. Potonje se navode uz pomoć GLONASS-a, tako što se tokom pripremne faze, pre lansiranja, u sistem upravljanja vatrom unose tačne koordinate cilja, koje se potom prenose na uređaj za navigaciju u raketama. Tokom svog leta raketa koriguje putanju na osnovu dobijenih podataka, a u terminalnoj fazi se sa velikom preciznošću obrušava na metu, tako da je moguće odstupanje izrazito malo za ovu vrstu naoružanja i iznosi između 10 i 20 metara.

Foto: printscreen

Dodatna prednost vođene municije je i opcija plotunske paljbe u kojoj se svaka raketa zasebno navodi na različit cilj. Najčešće sredstvo za određivanje koordinata položaja, mesta grupisanja žive sile i sredstava ratne tehnike neprijatelja, jesu rakete 9M534, u čijoj "bojevoj glavi" se zapravo nalazi malogabaritna izviđačka bespilotna letelica T-90, sa preklapajućim krilima i pulsirajućim mlaznim motorom.

Ova raketa takođe se lansira iz "tornada-s", a nakon odvajanja od ostatka rakete letelica opremljena video kamerom započinje snimanje označene oblasti u potrazi za protivničkim ciljevima. Snimanje traje maksimum 20 minuta, a video sa koordinatama pronađenih meta se u realnom vremenu prenosi na displeju posade lansirnog vozila, kao i drugih umreženih artiljerijskih i raketnih sistema. Zahvaljujući opisanoj tehnologiji moguće je izvršiti koordinisano i efikasno dejstvo u izuzetno malom vremenskom roku, po novootrkivenim ciljevima.

Vođene rakete koje može koristiti "tornado-s" su: 9M542 sa visokoeksplozivnom fragmentirajućom bojevom glavom težine 150 kg, minimalnog i maksimalnog dometa 40 km, odnosno 120 km; i nova 9M544 sa visoko-eksplozivnom fragmentirajućom bojevom glavom, maksimalnog dometa od čak 200 kilometara.

Što se tiče nevođene municije, posada ima dosta širi izbor i to rakete iz porodice 9M55 opremljene bojevom glavom težine 243 kilograma, odnosno 258 kg (9M55F), maksimalnog dometa 70 km; kao i iz porodice 9M52/9M53, sa istom težinom bojeve glave, ali povećanim dometom od 90 km.

U zavisnosti od potrebe zadatka i vrste cilja po kome se dejstvuje, posada može koristiti rakete sa: kasetnim protivpešadijskim (9M55K i 9M525), kasetnim protivoklopnim (9M55K1 i 9M526) punjenjem, bojevim glavama za daljinsko miniranje (9M55K4 i 9M527), kasetnim visoko-eksplozivnim fragmentirajućim punjenjem (9M55K5 i 9M528), protivoklopnom submunicijom (9M55K6, 9M532 i 9M533 – za grupe vozila), termobaričnom bojevom glavom (9M55S i 9M529), visoko-eksplozivnim fragmentirajućim punjenjem (9M55F i 9M531), kao i probojnom visoko-eksplozivnom bojevom glavom (9M530).

Zahvaljujući širokom spektru municije, relativno velikom dometu i opciji lansiranja vođenih raketa visoke preciznosti, "tornado-s" se do sada pokazao kao sistem sposoban za uništavanje najrazličitijih ciljeva. Na osnovu iskustava iz SVO, moglo bi se reći da ovaj kompleks zaista jeste ekvivalent HIMARS-u, a jedina prednost američkog suparnika ogleda se u mogućnosti upotrebe ATAKMS balističkih raketa (samo pojedinačna paljba), sa maksimalnim dometom od 300 km i nešto većim stepenom preciznosti.

Međutim, kada govorimo isključivo o segmentu plotunske vatre, što i jeste osnovna namena višecevnih lansera i dejstvu po više različitih ciljeva gotovo istovremeno,  može se zaključiti da "tornado-s" predstavlja uspešnu modernizaciju svog prethodnika, što potvrđuju i rezultati sa ukrajinskog ratišta.