Ubijao je Ruse i Jevreje! Ukrajinac koga smatraju Hitlerom pre Hitlera!

Simon Vasiljovič Petljura bio je ukrajinski političar i novinar, koji je kao vrhovni komandant Ukrajinske narodne armije i kratkotrajne Ukrajinske Narodne Republike tokom ukrajinskog rata za nezavisnost, počinio brojne zločine i pogrome.

Pre Oktobarske revolucije i građanskog rata

Petljura je svoju karijeru počeo kao novinar koji je svoje tekstove koji su zagovarali nezavisnost Ukrajine od Ruskog Carstva, objavljivao iz Petrograda.

Na to je bio primoran, jer je zabranom cara Aleksandra II Romanovog 1876. godine ukrajinski jezik zabranjen nakon raspuštanja zavereničkog ukrajinskog društva pod imenom "Bratstvo Svetog Ćirila i Metodija.

Početak antiruskih aktivnosti

U maju 1917. Petljura je prisustvuje Prvom sveukrajinskom kongresu vojnih poslanika održanom u Kijevu kao delegat, 18. maja je izabran za šefa ukrajinskog generalnog vojnog komiteta, koji se danas smatra krajnjim rodonačelnikom modernog ukrajinskog ministarstva odbrane.

Proglašenjem Centralnog saveta Ukrajine 28. juna 1917. Petljura je postao prvi sekretar za vojna pitanja.

Ne slažući se sa politikom tadašnjeg predsednika Generalnog sekretarijata Vladimira Viničenko, Petljura je napustio vladu i postao šef Haidamaka Kiša, vojne formacije Sloboda Ukrajina.

U januaru 1918. Haidamak Kiš se ponovo vraća da zaštiti Kijev tokom ustanka u Kijevskoj fabrici arsenala i da zaustavi zauzimanje Kijeva od strane boljševičke Crvene garde.

Foto: Vikipedija

Posle ukrajinskog državnog udara u aprilu 1918. godine, ostaci vlade Carevine Rusije uhapsile su Petljuru i zatvorile ga četiri meseca u Beloj Cerkvi.

Međutim nakon konačnog pada monarhističke vlasti on uspeva da se domogne slobode.

U svojstvu šefa vojske i države, nastavio je da se bori protiv boljševičkih i belih snaga u Ukrajina narednih deset meseci.

Početak ustanka i odricanje teritorije

Petljura se 5. decembra 1919. povukao u Poljsku, koja ga je prethodno priznala za šefa legalne vlade Ukrajine.

U aprilu 1920, kao poglavar Ukrajinske Narodne Republike, potpisao je savez u Varšavi sa poljskom vladom, pristao na granicu na reci Zbruš i priznao pravo Poljske na Galiciju u zamenu za vojnu pomoć u zbacivanju boljševičkog režima.

Poljske snage, pojačane preostalim Petljurinim trupama od samo dve divizije, napale su Kijev 7. maja 1920, što se pokazalo kao prekretnica u Poljsko-boljševičkom ratu 1919–21.

Posle početnih uspeha, snage Pilsudskog i Petljure morale su da se povuku do reke Visle i do poljskog glavnog grada Varšave.

Foto: Vikipedija

Poljska vojska je na kraju porazila boljševičke Ruse, ali je Crvena armija ostala u delovima Ukrajine i zbog toga Ukrajinci nisu mogli da obezbede svoju nezavisnost.

Petljura je rukovodio poslovima ukrajinske vlade u izgnanstvu iz Tarnova u Maloj Poljskoj, a kada je sovjetska vlada u Moskvi zatražila Petljurino izručenje od Poljske, Poljaci su isplanirali njegov „nestanak“, tajno ga premestivši iz Tarnova u Varšavu.
 

Hitlerovska unutrašnja politika

Prema istoričaru Piteru Kenezu, „pre dolaska Hitlera, najveće masovno ubistvo Jevreja dešava se u Ukrajini u toku građanskog rata.

Svi učesnici sukoba bili su krivi za ubistvo Jevreja, čak i boljševici; međutim, Dobrovoljačka armija je imala ubedljivo najveći broj žrtava ciljajući njih specifično.

Broj ubijenih Jevreja tokom tog perioda procenjuje se na između 50.000 i 200.000. Od 1918. do 1921. godine u Ukrajini je zabeleženo ukupno 1.236 nasilnih napada na Jevreje.

Među njima, 493 su izvršili vojnici Ukrajinske Narodne Republike pod komandom Simona Petljure, 307 nezavisne ukrajinske vojskovođe i 213 vojska Denjikina.

Foto: EPA

Novoformirana ukrajinska država obećala je Jevrejima punu ravnopravnost i autonomiju.

Arnold Margolin, jevrejski pomoćnik ministra u Petljurinoj vladi UNR, izjavio je u maju 1919. da je ukrajinska vlada dala Jevrejima više prava nego što su uživali u bilo kojoj drugoj evropskoj vladi.

Međutim, posle 1918. vojne jedinice su se uključile u pogrome nad Jevrejima. Tokom Petljurinog mandata kao šefa države, pogromi su nastavili da se vrše na ukrajinskoj teritoriji.

Godine 1969. časopis "Jevrejske Socijalne Studije" objavio je dva suprotna gledišta u vezi s Petljurinom odgovornošću za pogrome nad Jevrejima tokom njegove vladavine nad Ukrajinom, od naučnika Tarasa Hunčaka i Zoše Šajkovskog.

Foto: Vikipedija

Kasnije je časopis objavio pisma dvojice autora. Prema Huncaku, Petljura je aktivno nastojao da zaustavi antijevrejsko nasilje u brojnim prilikama, uvodeći smrtnu kaznu za vršenje pogroma. 

Nasuprot tome, on je takođe optužen da nije učinio dovoljno da zaustavi pogrome i da se plašio da kazni oficire i vojnike koji su učestvovali u zločinima nad Jevrejima iz straha da će izgubiti njihovu podršku.

Pravda je spora ali...

Dana 25. maja 1926, u 14:12, pored knjižare Žibert, Petljura je šetao ulicom Rasin u blizini Bulevara Sen Mišel u Latinskoj četvrti u Parizu gde je izbegao nakon poraza njegove vojske, gde mu je prišao Šolom Švarcbard ruski komunista jevrejskog porekla.

Švarcbard ga je upitao na ukrajinskom: „Vi ste gospodin Petljura?“ Petljura nije odgovorio već je podigao svoj štap.

Švarcbard je izvukao pištolj, proglasio "prljavi psu, ubico mog naroda, brani se!" i pucao u njega pet puta.

Izbegavajući besnu rulju koja je pokušavala da osveti Petljuru, Švarcbard se predao policiji sa beleškom u kojoj je pisalo: „Ubio sam Petljuru da bih osvetio smrt hiljada žrtava pogroma u Ukrajini koje su Petljurine snage masakrirale, a da on nije preduzeo nikakve korake da sprečiti ove masakre“.

Jevrejska telegrafska agencija izvestila je 27. maja 1926. da su Petljurine „pogromske grupe” odgovorne za ubijanje desetina hiljada Jevreja.