Reke krvi od "Arapskog proleća"! Ovako je sve počelo: Obama je objavio ovo i pokrenuo razarnje na Bliskom istoku!

Pad sirijske vlade Bašara al-Asada i novi sukobi na tom prostoru podsetili su ceo svet na "Arapsko proleće", nezapamćene proteste koji su izbili u zemljama Bliskog Istoka i Severne Afrike u decembru 2010. godine i pokrenuli seriju državnih udara i ratova, što je rezultiralo rušenjem dugogodišnjih režima.

Arapsko proleće počelo je u 18. decembra 2010 u Tunisu, oko 4 meseca nakon memoranduma tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame "Politička reforma na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi" i potom su za samo mesec dana doveli do pada režima predsednika Zina el Abidian ibn Alija, a odmah nakon toga poslužili i kao inspiracija sličnom pokretu u Egiptu, koji je u februaru 2011. doveo do odlaska dugogodišnjeg predsednika Hosnija Mubaraka. 

U februaru 2011. protesti su Libiji prerasli u sveopšti ustanak protiv režima Moamera Gadafija, koji se završava Gadafijevom smrću i potpunom anarhijom u Libiji. Osim u te tri zemlje, veliki protesti, u kojima se traži silazak dotadašnjih vladara zabeleženi  su u Baherinu, Jemenu, Alžio u Bahreinu, Jemenu, Alžiru, Jordanu, Omanu, Džibutiju i Iraku, dok su manji incidenti zabileženi u zemljama kao što su Saudijska Arabija, Kuvajt i Maroko.

S obzirom da u bližoj istoriji Bliskog Istoka nije bilo slučajeva da vladari odstupaju zbog uličnih protesta, kao i zbog velike uloge masovnih medija i interneta u organizaciji i širenju protesta, mnogi prozapadni komentatori su skloni da ove događaje protumače kao revolucionarni val.

Finalni rezultat ovih protesta-revolucija postaje dugoročna politička nestabilnost koju su dodatno pojačali izbori u onim državama gde su se održali.

Tunis - početak revolucije

Prva od arapskih revolucija tokom arapskog proleća je ona Tuniška. Između 1956. i 2010. godine broj stanovnika je porastao sa 3.378.300 na 10.589.025 u godini revolucije to jest 2010 s godišnjim rastom od 100.000 godišnje na prelazu iz 20 u 21 vek.

Foto: EPA

Nemogućnost relativno bogate države da otvara nova radna mesta onom brzinom kojom je rastao broj stanovništva je stvorilo veliki broj nezaposlenih ili osoba koje rade neformalne poslove tako da je među mlađim generacijama formalna nezaposlenost iznosila 70%. 

Za osiromašeno stanovništva takva situacija postaje neodrživa 2010 nakon naglog porasta cena hran što postaje iskra u buru baruta koja dovodi do eksplozije to jest Tuniške revolucije koja obara režim Zine El Abidine Ben Alija.

Nakon bega doživotnog predsednika u Saudijsku Arabiju novi predsednik postaje Fuad Mebaza,a na poziciji premijera ostaje Mohamed Ganuši što će rezultirati novim masovnim demonstracijama pošto se ništa osim osobe na čelu državne piramide nije promenilo. Pod pritiskom novih demonstracija Ganuši je podneo ostavku 27.2.2011. godine.

Egipat- masovne demonstracije

Foto: EPA

Protesti u Egiptu su obeleženi serijama protesta, demonstracija, marševa, otkazivanja građanske poslušnosti, nereda i sukoba između demonstranata i policijskih snaga koja je otpočela na dan koji se obeležava kao praznik policije. Protesti su počeli kao marševi desetina hiljada ljudi u Kairu da bi se ubrzo proširili na druge gradove Egipta. Iako su politički motivisane demonstracije bile uobičajene u Egiptu i prethodnih godina demonstracije s početka 2011. godine se odlikuju masovnošću i činjenicom da demonstranti potiču iz najrazličitijih socijalnih i verskih grupa. 

Međutim, jedni od vođa demonstranata bili su iz ekstremističke organizacije Muslimansko bratstvo.

Demonstranti su iskazali svoje nezadovoljstvo u vezi sa velikim brojem političkih, socijalnih i ekonomskih pitanja: policijska brutalnost, korupcija, sputavanje slobode govora, visoka stopa nezaposlenosti, nedostatak slobodnih izbora samo su neki od problema čije je rešenje zahtevano na desetinama dosadašnjih protestnih okupljanja. Ipak, glavni zahtev je ostavka egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka i uspostavljanje novog režima koji bi, prema zahtevima demonstranata, odražavao političku volju egipatskog naroda i obezbedio građanske slobode i pravnu državu.

Veliku štetu pretrpela je egipatska ekonomija jer je u većem broju gradova privredni život privremeno gotovo u potpunosti obustavljen a politička nesigurnost izazvala je i negativne trendove u vezi sa Egiptom na međunarodnom finansijskom tržištu.

Egipatski predsednik Mubarak podneo je ostavku 11. februara 2011. godine.

Nakon pada Mubaraka, organizacija Muslimansko bratstvo je legalizovana. Dominrala je na parlamentarnim izborima 2011. godine i pobedilana predsedničkim izborima 2012. godine. Međutim, nakon svrgavanja predsednika Mohameda Morsija godinu dana kasnije, usledila je nova represija protiv te organizacije.

Nova vojna vlada Egipta proglasila islamistički pokret za terorističku organizaciju

Libija i Sirija - Građanski rat

Za razliku od arapskog proleća u Tunisu i Egiptu osnovni temelj "revolucija" u Libiji i Siriji se temelji na borbi za vlast između klanova što se u Libiji koja je zbog naftnih izvora daleko najbogatija severnoafrička država s najbogatijim stanovništvom temeljilo na pobuni istočnolibijski klanova koji su državom vladali do 1969. godine protiv onih okupljenih oko Moamera Gadafija koji vladaju od tada. 

Foto: EPA

Rat u Libiji i ubistvo Moamera Gadafija

Gadafijevo ubistvo je predstavljalo kulminaciju krvavog građanskog rata, koji je u Libiji izbio sredinom februara 2011. godine, tokom Arapskog proleća. Sukob libijskih vlasti i pobunjenika brzo je internacionalizovan nakon što je NATO zloupotrebio Rezoluciju 1973 Saveta bezbednosti UN od 17. marta – koja je propisivala uspostavljanje zone zabrane leta nad Libijom i prekida vatre između zaraćenih strana – i otvoreno stao na stranu pobunjenika, a protiv Gadafijeve vlade.

- Došli smo, videli smo, on je umro - rekla je vidno raspoložena državna sekretarka SAD Hilari Klinton kada je, tokom intervjua za "Si-Bi-Es" njuz 20. oktobra 2011. godine, dobila informaciju da su pobunjenici ubili dugogodišnjeg lidera Libije Muamera Gadafija.

Foto: Shutterstock

Gadafijevo ubistvo privuklo je ogromnu pažnju svetske javnosti i šokiralo mnoge. Nekada svemoćni lider Libijske Arapske Džamahirije, koji je na čelu te zemlje bio od 1969. godine, okončao je svoju vladavinu, ali i život, na izuzetno brutalan način.

Pobunjenici su Gadafija, na čiji su konvoj NATO letelice izvršile vazdušni napad, pronašli u odvodnoj cevi u kojoj je pokušao da se sakrije. Oni su svog nekadašnjeg vođu, u tom trenutku već vidno uplašenog i unezverenog, odveli do grupe obližnjih kamiona, gde ga je jedan od boraca navodno sodomizovao bajonetom.

Rat u Siriji i pad vlasti 2024. godine

Rat u Siriji, koji traje više od decenije, jedan je od najsloženijih i najrazornijih sukoba modernog doba. Počeo je 2011. godine kao deo talasa „Arapskog proleća“, a protesti protiv vlasti Bašara al-Asada brzo su prerasli u krvavi građanski rat koji je uključio regionalne i globalne sile, ekstremističke grupe i lokalne milicije.

Početak pobune (2011–2012)

U martu 2011. godine, mirni protesti protiv režima Bašara al-Asada eskalirali su nakon odgovora vlasti. Protesti su prerasli u oružani sukob, a opozicione snage formirale su Slobodnu sirijsku armiju (FSA), koja je preuzela kontrolu nad značajnim delovima zemlje. U međuvremenu, sirijska vlada pokrenula je žestoke operacije kako bi povratila teritorije.

Foto: video printscreen

Uspon Islamske države (2013–2015)

Godine 2013. dolazi do pojave ekstremističkih grupa, uključujući Islamsku državu Irak i Levant (ISIS), koja zauzima delove Sirije i Iraka. U junu 2014. godine, ISIS proglašava kalifat sa prestonicom u Raki. Ovaj period obeležili su masovni zločini, genocid nad manjinskim zajednicama i sukobi između ISIS-a, sirijske opozicije, kurdskih snaga i vladinih trupa.

Međunarodna intervencija i uloga Rusije (2015–2017)

Septembra 2015. godine, Rusija se uključuje u rat na strani sirijske vlade, pružajući ključnu vojnu podršku Asadu. Ruski vazdušni udari preokrenuli su tok rata u korist vlade, omogućivši joj da povrati Alep 2016. godine i druge ključne teritorije.

Poraz ISIS-a i nastavak sukoba (2018–2020)

ISIS gubi poslednja uporišta 2019. godine, ali sukobi se nastavljaju između sirijske vlade i opozicionih snaga u Idlibu, poslednjem velikom uporištu pobunjenika. U međuvremenu, Turska pokreće operacije protiv kurdskih snaga na severoistoku Sirije, što izaziva nove humanitarne krize.

Foto: Tanjug/AP

Nove faze sukoba (2021–2023)

Rat ulazi u fazu niskog intenziteta, ali Sirija ostaje podeljena. Vlada kontroliše veći deo zemlje, dok opozicija, predvođena Hajat Tahrir al-Šamom (HTŠ), drži Idlib. Proturske snage i kurdske milicije kontrolišu delove severa, dok izraelski napadi na iranske ciljeve u Siriji dodatno komplikuju situaciju.

Pad Asada i nova realnost (2024)

U 2024. godini, ofanziva pobunjeničkih snaga predvođenih HTŠ-om rezultirala je padom Asadove vlade i preuzimanjem Damaska. Sirija se sada suočava s neizvesnom budućnošću, dok opozicija pokušava da konsoliduje vlast, a međunarodne sile pažljivo prate dešavanja.

Sirijska vlada, koju je decenijama kontrolisala porodica Asad, doživela je krah nakon munjevite ofanzive pobunjenika. Ovaj dramatičan preokret okončao je pet decenija dugu vladavinu porodice Asad, saopšteno je u nedelju ujutro.

Foto: Tanjug

Bezbednosna situacija u Siriji se pogoršala pošto su sirijske pobunjeničke grupe, predvođene organizacijom Hajat Tahrir al-Šam, izvele veliki udar na zemlju i zauzele celu Siriju.

Šef sirijske opozicione ratne opservatorije izjavio je da je predsednik Bašar al-Asad napustio zemlju i sklonio se na nepoznatu lokaciju. Ova informacija dolazi u trenutku kada pobunjenici tvrde da su ušli u Damask. Zvanične informacije jesu da je on sa svojom porodicom azil potražio u Moskvi. 

Neposredna posledica velikog talasa arapskih revolucija je bila geopolitička destabilizacija celog mediteranskog sveta. To je promenilo mrežu političkih odnosa i neke ravnoteže moći.

Konačni ishod revolucija bio je različit zaviseći od slučaja zemlje. U nekim, pobuna se završila očuvanjem statusa quo starih vlasti, koje su ipak odobrile različite ustavne norme (Maroko, Bahrein, Jemen, Oman) a u nekima su uveče dugoročne promene (Saudijska Arabija).