KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: NATO agresija 1999. i srpsko jedinstvo

Kolumna Dragutina Matanovića o NATO agresiji na SRJ.

NATO agresija na našu zemlju, pod nazivom "Milosrdni anđeo", otpočeta je 24. marta 1999, a odluka o bombardovanju tadašnje Savezne Republike Jugoslavije doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Kao izgovor za NATO agresiju iskorišćeni su događaji u Račku, a zatim i neuspeh „pregovora“ vođenih u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija. Tih 78 dana NATO bombardovanja 1999. jesu zločin protiv čovečnosti, učinjen bez trunke kajanja i odgovornosti krivaca.

Skoro da ne postoji grad u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a. Ubijeno je između 1.200 i 2.000 ljudi, a oko 12.000 je ranjeno. U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta. Onesposobljeno je 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oko 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila, 1.300 krstarećih raketa, izručilo 37.000 "kasetnih bombi", a upotrebljena je i zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom. Projektili zagovornika slobodnih medija su pogodili i Radio televiziju Srbije i pobili 16 novinara i medijskih radnika.

Na meti je naravno bio i Beograd, koji je u Drugom svetskom ratu prvo bio izložen bombama 1941. od nemačkog okupatora, a posle tri godine usledila su još veća stradanja od takozvanih saveznika, Amerikanaca i Britanaca. Navodno gađajući nemačke ciljeve pobili još više Srba od nacista, a posebno je krvavo bilo vaskršnje bombardovanje.

A onda su se 24. marta 1999. i narednih 78 dana na centar Srbije obrušili bombarderi potomaka onih koji su nas ubijali u Drugom svetskom ratu, potomaka nacista i demokrata. Ostvarivši svoje istorijsko pomirenje i nakaradni Novi svetski poredak, kao i 1941, krenuli su da uništavaju jedan malobrojni, ali prkosni narod.

Umesto da gađaju samo vojne ciljeve, NATO zločinci su uništavali i industrijske i civilne mete. Sve civilne žrtve cinično su proglašavali kolateralnom štetom, slučajnošću. Kod Podujeva NATO je 1. maja razneo autobus „Nišekspresa“ i tom prilikom ubijeno je 47 nevinih civila, od toga 15 dece. Slučajnost, kolateralna šteta.

Raniji napadi na Srbiju imali su za cilj da ponište njenu istoriju, a pohod iz 1999. trebalo je da blokira budućnost novih generacija. Da tek rođena srpska deca budu odsečena od sveta i ozračena do tada zabranjenim osiromašenim uranijumom. Ukupno su 81 dečaka i devojčica bili žrtve NATO agresije, a neki od njih postali su i simboli patnje našeg naroda.

Porodica trogodišnje Milice Rakić iz Batajnice, koja tek što je pronašla spas u Srbiji bežeći 1995. od ustaške „Oluje“, i radovala se rođenju devojčice, u aprilu 1999. zavijena je u crno – njihovo malo čedo ubijeno je gelerom dok je sedelo na noši.

Najmlađa žrtva varvarske NATO agresije bila je Bojana Tošović iz Merdara koja je poginula tokom bombardovanja 11. aprila 1999. sa samo 11 meseci života. Njena majka Marija Tošović bila je u sedmom mesecu trudnoće i sa suprugom Božinom je uspavljivala bebu Bojanu kada su bombe počele da padaju nedaleko od njihove kuće. Porodica Tošović se odmah spustila u podrum, držeći malenu Bojanu zavijenu u ćebe. Suprug Božin se vrastio po flašicu za bebu koju su zaboravili, a onda je odjeknula bomba i sve ih zatrpala zemljom. Bombe su padale celu noć, a kada su stigli Marijin otac i brat videli su da je beba Bojana ugušena. Marija je saznala ujutru da joj je beba mrtva, a suprug podlegao povredama. Marija Tošović se porodila u junu 1999. i rodila ćerku Anđeliku.

Mnogo je nevinih žrtava stradalih od raketa i bombi NATO agresora. A onima koji su preživeli zauvek su ostale traume od ova tri meseca pakla.

Živeli smo uz svakodnevni zvuk zastrašujućih sirena, uz nesnošljivu huku borbenih NATO aviona i užasavajuće udare krstarećih raketa i bombi. Uz sirene su se rađala deca i umirali ljudi. Uz sirene smo išli u prodavnice, u parkove, u kafiće, u posete prijateljima i rođacima. Sirene su uspavljivale novorođene bebe i bolesnike u bolnicima.

Srpski neprijatelji i najveći vojni savez u istoriji sveta, probali su još jednom u 20. stoleću da nas pretvore u prah, da nas unište. Pokazalo se da je to nemoguće i neizvodljivo. Bili smo jedinstveni i ponosni, kao što je srpski narod uvek bio kroz istoriju. Samo zahvaljujući tom jedinstvu 1999. Srbija nije poražena, iako su ljudski i materijalni gubici bili zastrašujući.

P.S. Aleksandar Vučić: „Napale su nas sile, njih 19, koje su tada bile 518 puta bogatije od nas i nismo pognuli glavu i nismo pali da više nikada ne ustanemo“.