Kolumna Mihajla Rabrenovića: Univerziteti, plenumi, dekani i rektori ne mogu biti iznad čitavog društva

U poslednjim nedeljama svedoci smo učestalih protesta i blokada puteva širom Srbije, u kojima, istini za volju, ne učestvuje najveći broj građana, profesora niti studenata.

Dužnost je stručne javnosti da upozori na sveobuhvatne i često prikrivene posledice koje ovakve društvene pojave ostavljaju na našu ekonomiju i međunarodni položaj zemlje. Posledice nisu samo trenutne – u vidu zastoja u saobraćaju, gubitaka u privredi ili nestabilnosti na tržištu – već se reflektuju i na promenu percepcije Srbije u očima međunarodnih investitora, rejting agencija i strategijskih partnera. Iako je pravo na protest deo demokratskog procesa, ne bi smelo da ugrozi Ustavom zagarantovano pravo na slobodno kretanje, pravo na obrazovanje niti pravo na rad.

Formalni povod za proteste je želja za ispunjavanjem četiri zahteva dela studenata, od kojih su bar dva, u najmanju ruku, neobični. Tako su ovi protestanti, u jednom od zahteva, zatražili da se Krivični zakon i Zakon o prekršajima ne primene na one među njima koji su ih prekršili, već da samo oni od ovih zakona budu izuzeti, iako se navodno deklarativno zalažu za jednaku primenu propisa na sve građane, u cilju izgradnje Srbije kao pravne države. Ne mora se biti pravnik da se spozna da je nejednaka primena prava na iste slučajeve ogromna nepravda.

Helikopter novac

Studentima blokaderima pomaže u radu i organizuje ih jedan od viđenijih blokadera, rektor Vladan Đokić, koji kaže da se plenumi pitaju za sve, ali ni za šta ne mogu biti odgovorni. On dalje navodi da se plenumima podvrgavaju prošireni rektorski kolegijum, Etički odbor univerziteta i ostale službe, iako su plenumi anonimni i čine znatnu manjinu u odnosu na ukupnu studentsku populaciju. Isto tako, iako univerzitet nije proglasio štrajk, nastavnicima je od strane interesnih grupa najčešće nametnuto da ne drže nastavu, vežbe, konsultacije i ispite, ali rektor i dekani kao odgovorna lica u pravnim licima neće da pozovu organe javnog reda i mira da omoguće studentima koji to žele da ostvare pravo na studiranje, a profesorima koji to žele da ostvare pravo na rad. Iako se zbog nedržanja nastave i ispita upropašćuju generacije studenata, rektor kao veliku nepravdu vidi samo to što nastavnici neće primati platu. Iako se nastava i ispiti ne drže skoro četiri meseca – do navodnog ispunjenja zahteva neometano se odvijaju napredovanja nastavnika u karijeri, pa čak i izbori profesora emeritusa, među kojima i prablokaderke ranije rektorke Ivanke Popović, koja je pre nekoliko godina unela klicu te prakse, blokirajući sopstvenu kancelariju, što ju je kandidovalo da bude istaknuta članica „Proglasa” – grupe samozvanaca koji su uživali razne privilegije svih dosadašnjih režima. Helikopter novac bez uvida šta se radi i šta se postiže

Još jedan zahtev, koji se odnosio na uvećanje prihoda obrazovnih ustanova, nema nikakve veze sa zahtevom da se obelodani dokumentacija u vezi sa nadstrešnicom. Taj zahtev je pridodat da se akademska zajednica ne bi protivila blokadi obrazovnih ustanova i time su profesori i asistenti anestezirani na neko vreme i, kao pile u kučinu, ueptljani u tzv. studentske zahteve, iza kojih, sada se sasvim jasno vidi, stoji grupa osam dekana na čelu sa rektorom. Pravi cilj ove grupe, da se formira univerzitetska vlada, pročitala je na zboru građana u Valjevu profesorka engleskog jezika, kao na đačkoj priredbi. Time bi se na čitavo društvo prelili problemi naših fakulteta, počev od nepotizma i korupcije do agresivnog nipodaštavanja kolega u nižem zvanju, koji nisu samo prisiljeni na poslušnost, nego o svojoj obespravljenosti čak ne smeju ni da progovore. Da je kriza u obrazovnim ustanovama velika pokazuje i okolnost da, u sklopu tzv. autonomije univerziteta, država ne meri šta fakulteti rade i šta postižu. Posebno je zabrinjavajuće što niko ne proverava ni kvalitet nastave ni nivo znanja studenata prilikom polaganja ispita. Nadzor se sveo na listanje papira od strane Nacionalnog akreditacionog tela, a inspekcija Ministarstva prosvete se, po pravilu, ni puškom nije mogla naterati da izvrši nadzor u kojem bi se konstatovale nezakonitosti u izboru dekana i naloži mere za otklanjanje nepravilnosti, što podrazumeva novi postupak izbora, kao što ilustruje primer Filološkog fakulteta, gde na dekanskoj stolici sedi Iva Draškić Vićanović, iako joj je za pravno valjan izbor nedostajalo čak 15 glasova na biračkom spisku. Iako je pri njenom izboru grubo prekršen član 65 Zakona o visokom obrazovanju, između ostalog i jer studenti nisu činili 20 odsto biračkog spiska (glasalo je 60, a trebalo je da glasa 75 studenata), ni Ivinom plenumu ni novom sazivu studentskog parlamenta ne pada na pamet da podignu svoj glas. Zanimljivo je da rektoru Đokiću i njegovom Etičkom odboru pri univerzitetu ne smeta da u kolegijumu sede nezakonito birani dekani. Ta okolnost ne smeta ni članovima Saveta, koji je organ upravljanja fakultetom, pa čak ni onima koji su imenovani od strane resornog Ministarstva prosvete, što očigledno ukazuje na duboku povezanost.

Kada se ovom pridoda nepotizam, gde nastavnici zapošljavaju razne rođake, mahom zastareli udžbenici koji na mnogim predmetima nedostaju i, uz izuzetke, loše rangiranje na Šangajskoj listi, nije teško zaključiti da naši fakulteti pate od raznih hroničnih bolesti i da nisu iznad društva kojem žele da sude i da ga oblikuju.

Blokade kao destabilizujući faktor

Neminovno je da ćemo svi osetiti po džepu posledice blokada. Blokiranje glavnih saobraćajnica ima za cilj da građanima Srbije suzi svest i navede ih da u društvu ne vide nijedan problem osim onoga na koji ukazuju neki studenti i pojedini profesori. Građanima tako manipulišu blokaderi i njihovi koordinatori iz rektorata, koji su i samo pod mentorstvom nekih drugih, nevidljivih, koji iz svojih laptop kompjutera šalju direktive i zahteve. Tim zahtevima bi društvo trebalo da se bavi do potpune iznemoglosti, odnosno dok univerzitetska vlada, koju bi svakako činili i proglasovci, bez parlamentarnih izbora ne bude izabrana – da nas uvede u bolje i humanije društvo u kojem će plenumi i zborovi odlučivati o svemu, odnosno dok ne zavlada raj u zemlji Srbiji.

Ovakvo postupanje dovodi do teškoća u lancima snabdevanja, što ne samo što uzrokuje kašnjenja u proizvodnji i isporuci robe, već direktno utiče na povećanje troškova poslovanja za domaće i strane kompanije. U sektorima kao što su logistika, poljoprivreda i industrija, čak i kratkotrajne obustave mogu da znače gubitak poverenja klijenata i tržišnog udela.

Posledice su i skretanje pažnje čitavog društva sa ključnih tema, kao što su dalje unapređenje ekonomije, jačanje specijalnih veza sa Republikom Srpskom, pa i unapređenje kvaliteta rada naših univerziteta, što blokaderima očigledno nije u fokusu.

Uticaj na kreditni rejting i strane investicije

Jedan od najozbiljnijih rizika za Srbiju odnosi se i na procenu kreditnog rejtinga. Poznato je da agencije kao što su Standard & Poor’s, Moody’s i Fitch redovno prate društvenopolitičku stabilnost zemalja čije su ekonomije u fazi razvoja. Destabilizacija, pa i privremena, može da utiče na pogoršanje kreditnog rejtinga Srbije, što bi u nekom momentu značilo skuplje zaduživanje, manje interesovanje za domaće hartije od vrednosti, kao i manji obim stranih direktnih investicija. To bi pogoršalo perspektive svih građana, pa i blokadera i njihovih porodica.

Srbija je početkom oktobra prošle godine kod jedne rejting agencije Standard and Poor’s povećala rejting BBB- (stabilni izgledi), dok je kod druge rejting agencije Fitch Ratings potvrđen raniji (lošiji) rejting BB+ (pozitivni izgledi), čemu su verovatno kumovale blokade državne imovine (fakulteta) i raskrsnica. Iako hrišćanski običaji podrazumevaju da se pomeni obavljaju u crkvama ili na grobljima, blokaderi su uveli mantru nalik na sektašenje, smenom petnaestominutne ćutnje sa bukom pištaljki, a kritičari konzumenata sendviča, iako najčešće ne znaju ni imena tragično preminulih pod nadstrešnicom, na svojim uličnim daćama koje često liče na žurke uveli su običaj okretanja prasića i jagnjića uz glasnu muziku, na krajnje neprimeren način.

Ekonomski rast i planirane reforme pod znakom pitanja

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je u proteklom periodu beležila umeren ali stabilan rast BDP-a, sa tendencijom da u naredne dve godine uđe u fazu ubrzanog razvoja. Ključni nosioci tog rasta su infrastrukturni projekti, IT industrija, turizam i izvozno orijentisana proizvodnja. Protesti i blokade, ako potraju, mogu dovesti do smanjenja javnih investicija, usled preraspodele budžetskih sredstava ili pada prihoda, ali i do odustajanja stranih investitora od započetih ili planiranih projekata.

Ekonomija svakog društva počiva na poverenju i kontinuitetu. Kada te dve vrednosti dođu u pitanje – kao što se dešava tokom društvenopolitičkih nestabilnosti – poverenje partnera se teško vraća. Upravo zato, rizik nije samo u tekućim gubicima, već u narušavanju dugoročnih perspektiva.

Ugled države u očima međunarodne zajednice

Jedan od često zanemarenih aspekata u analizi posledica protesta jeste pitanje međunarodnog ugleda zemlje. U eri globalne komunikacije, vesti o blokadama, incidentima i društvenim nemirima brzo se šire svetom. Potencijalni partneri, uključujući države i privatne kompanije, procenjuju Srbiju ne samo na osnovu makroekonomskih pokazatelja već i na osnovu stepena političke stabilnosti, funkcionalnosti javne uprave i društvene kohezije.

Za zemlju koja teži članstvu u Evropskoj uniji i boljem pozicioniranju u globalnim lancima vrednosti, stabilnost nije luksuz već preduslov. Protesti koji prelaze granicu demokratskog izražavanja nezadovoljstva i poprimaju elemente nasilja ili institucionalne blokade umanjuju kredibilitet naše države kao pouzdanog partnera.

Društveni dijalog kao strateški resurs

Iz ugla menadžmenta javnog sektora, priča o korupciji u građevinarstvu kao jednom segmentu društva bez uvida u korupcionaške afere u visokom obrazovanju deluje kao jeftina španska serija, tzv. sapunica. Javne nabavke na fakultetima često pobuđuju sumnju. Tako, na primer, višegodišnje izdvajanje za advokatske usluge na Filološkom fakultetu, u godišnjoj vrednosti od desetak miliona dinara (čitaj: garsonjera u Beogradu), pored Pravne službe koja broji nekoliko pravnika, ukazuje da bi nadležni imali posla da provere zakonitost i celishodnost ovakvog trošenja novca iz budžeta i od školarina studenata.

Tragedija koja je izazvana padom nadstrešnice nije smela da se desi. Slična tragedija, samo znatno većih razmera, desila se početkom ove godine u Los Anđelesu u SAD, kada je zbog požara, koji su izazvani usled manjkavosti sistema hidranata, tragično preminulo 24 osobe a desetine ljudi se vode kao nestale. Nisu formirali plenume niti građanske zborove. Niko nije tražio privremenu vladu niti blokirao sve fakultete. Rektora i udarnu grupu dekana oko njega niko nije predložio da zameni vlasti u Kaliforniji niti na federalnom nivou. I još je mnogo takvih tužnih događaja u svetu, sve do poslednje, teške i strašne, katastrofe u Severnoj Makedoniji... Prevencija ovakvih događaja leži u strpljivoj izgradnji bogatijeg društva, koje ima mogućnosti da preispita svoje procedure, ali i da angažuje manji broj stručnijih ljudi u javnoj upravi, koji bi efikasnije radili svoj posao. Rešenje problema nije u personalnoj zameni političkih elita, već u promeni kriterijuma za imenovanja. Bilo bi korisno uvesti praksu da se na funkcije imenuje meritokratijom – adekvatna biografija i rezultati kao kriterijum, uz predložen program rada koji jasno opisuje probleme u resoru i načine za njihovo rešavanje. I ostavka pre kraja mandata, za slučaj da se posao ne odvija kako je planirano.

U pogledu aktuelnih dešavanja, rešenje nije u negiranju postojanja problema, već u institucionalnom kanalisanju nezadovoljstva kroz otvoreni dijalog. Državna uprava, kao servis građana, mora da odražava visoke standarde transparentnosti, odgovornosti i komunikacije. U suprotnom, svaka praznina u institucionalnom delovanju biće popunjena uličnim pritiskom onih koji bi da se dočepaju vlasti bez izbora, što vodi ka smanjenju efikasnosti sistema i rastu nepredvidivosti.

Uočava se da nam hronično nedostaje stabilna kultura političkog dijaloga, u kojoj se neslaganja rešavaju unutar sistema, a ne kroz paralizu javnog života i institucija. Takav model, dugoročno, nije samo poželjan već i neophodan ako želimo da sačuvamo poverenje građana, investitora i međunarodnih partnera.

Protesti, kao oblik društvenog angažmana, imaju svoje mesto u demokratskom sistemu, ali kada poprime karakter destruktivnog delovanja na ključne ekonomske tokove i međunarodnu reputaciju zemlje, pretvaraju se u veliki problem koji razbija društvo i njegove institucije, pod plaštom borbe za njihovo bolje funkcionisanje. Srbiji je potrebna stabilnost – ne samo kao politička parola već kao preduslov za ekonomski rast, investicije, reforme i sveobuhvatni razvoj. Upravo zato, svaki oblik društvenog pritiska mora biti kanalisan u institucionalne forme dijaloga, uz poštovanje zakona i javnog interesa. Samo tako se može izgraditi moderna, ekonomski stabilna Srbija, čija će međunarodna pozicija biti čvrsta i pouzdana.

Stručnjak za menadžment javnog sektora Mihajlo Rabrenović