VIDIM VAS: Dok Srbija bira Vladu – vi u Strazbur stižete bez slučaja, u Beogradu pozirate sa Pikaču maskotom?!

Dok su Evropa i svet okrenuti rešavanju stvarnih problema – ratova, inflacije, migrantskih kriza, nestašica – grupa srpskih studenata odlučila je da uzme stvari u svoje noge. I to doslovno. Biciklima. Ka Strazburu. Jer ništa ne vrišti “borba za ljudska prava” poput turističke vožnje kroz alpske predele, dok u rancu nosiš moralnu superiornost i ispod ruke flajere o urušenoj nadstrešnici.

Oni ne idu kao žrtve. Nisu ni očevici. Niti učesnici u tragediji. Ne. Oni su samoproglašeni glas naroda koji, bez ikakvog pravnog osnova, bez iscrpljenih domaćih pravnih lekova i bez lične odgovornosti, planiraju da “obaveste Evropu” o kršenju ljudskih prava. I to koga? Evropski sud za ljudska prava – instituciju koja vrlo jasno zahteva: budi direktna žrtva, prođi kroz domaće sudove, poštuj proceduru. Ukratko: poštuj pravdu, ne performans.

Ali performans je sve što ova akcija jeste. Biciklistički turizam upakovan u aktivizam. Dekorativna “borba za pravdu” koja ne rešava ništa, ali zato šteti mnogo. Jer u očima međunarodnih posmatrača, poruka koju šaljemo nije “evo naroda koji traži odgovornost”, već “evo zemlje čiji studenti ne veruju u sopstvene institucije”. Zemlje u kojoj su studenti brži na pedaliranju ka Strazburu nego na upisu žalbi u domaćim sudovima.

Zamislite samo poruku: „Mi ne verujemo da naše institucije funkcionišu onako kako mi želimo, pa smo došli da vi to rešite umesto nas.“ Bravo, deco. Odnos prema državi – kao prema zabušant profesoru kog prijaviš dekanu jer te pitao na ispitu.

A dok studenti pedaliraju ka Strazburu, neka nam neko objasni – ko su zapravo ti studenti? Ista ta imenica “studenti” krije i one koji su ad hoc pokušali da realizuju plan “Lovac i Košuta”: upad na RTS u Takovskoj i u studio u Košutnjaku. I to sinoć posle 22h. Dve lokacije, gotovo istovremeno. Procene kažu – oko 800 ljudi. Ko su oni? Ko ih finansira? Ko koordinira njihove akcije? I da li ih je možda zabolela slika stotina hiljada građana na svenarodnom skupu? Jer, izgleda da su umesto argumenata, odlučili da odgovore nasiljem. Njihov zahtev? Smena REM-a i preuzimanje javnog servisa. U prevodu – hoće da vladaju etrom, ali bez izbora. Bez legitimiteta. Samo s parolama, kamerama i uzurpacijom.

Blokada RTS-a i dalje traje – “studenti” stoje u Takovskoj, traže smenu REM-a ili gašenje javnog servisa, kao i na Košutnjaku. U Novom Sadu su tokom noći obojili plato RTV-a crvenom bojom, gađali zgradu jajima i ostavili poruku – ili po našem ili haos. Žandarmerija ih je u zoru razbila, ali poruka ostaje: protest više nije poziv – postao je pritisak.

A ako su već rešili da prave performans, mogli su bar da budu originalniji – ne da uvezu maskotu Pikačua s turskih protesta kao da je u pitanju franšiza, a ne ozbiljna poruka. Kada vam je simbol otpora crtani lik iz japanske animacije, jasno je koliko duboko verujete u realnu borbu i koliko vam znači simbolika otpora: dovoljno da bude viralno, ali nedovoljno da bude ozbiljno.

A da slučajno ne ostane na jednoj smeni haosa – „Zborovi građana Novog Sada“ sada pozivaju na celodnevnu blokadu RTV-a. Jer očigledno ne mogu bez mikrofona ni kad nemaju šta da kažu. Blokada traje od utorka u 16.30 do srede u isto vreme – taman da završe performans pre večere i vrate se u svoju verziju svakodnevice: lajvovi, flajeri i šatori. Revolucija, ali po satu.

U međuvremenu, opoziciono nastrojeni mediji egzaltirano javljaju da se u Strazburu okuplja „sve više građana“. Kao da je broj posetilaca na pločniku ispred Evropskog suda dovoljan da pokrene mehanizme međunarodne pravde. Istina je, međutim, hladnija: osim pažnje – neće dobiti ništa. Jer evropske institucije ne sude po broju transparenta, već po dokazima. A njih nisu poneli. Zato i jeste ovo sve više miting sujete, a sve manje apel za pravdu.

U Beogradu, međutim, realnost ide dalje – danas je izabrana nova Vlada Republike Srbije. Dok su jedni vikali ispred RTS-a, dok su drugi pedalirali ka Strazburu, a treći dizali šatore ispred RTV-a, institucije su radile. Država nije stala. Nije ni usporila. Cela buka, svi transparenti i svi lajvovi – nisu sprečili ono što najviše boli one koji pokušavaju da upravljaju haosom: kontinuitet države. I to je ono što ih najviše razotkriva.

Ko to koristi tragediju kao ulaznicu za evropski PR? Ko uzima bol porodica i pretvara je u politički performans bez konkretnog efekta? I najvažnije: šta očekuju da će se desiti? Da će ih u Strazburu dočekati visoki komesari sa rečenicom: “Vi ste ti hrabri biciklisti? Odmah prekidamo odnose sa Beogradom.”?

Neće. Jer Evropa voli red. Proceduru. Pravo. Ne populizam.

Ali upravo tu dolazimo do srži problema. Ovo nije borba za pravdu. Ovo je borba za pažnju. Za aplauz. Za titulu “glasnog studenta koji je imao petlju da kaže šta svi misle”. Samo, svi ne misle isto. I svi ne žele da im se ime zemlje vuče po kancelarijama Strazbura jer su deca iz studentskih domova rešila da od tragedije naprave biciklistički maraton.

Umesto što okreću pedale, možda bi bilo pametnije da počnu da gaze kroz paragrafe. Da nauče kako funkcioniše pravni sistem, da razumeju hijerarhiju odgovornosti i da shvate da se ozbiljne stvari ne rešavaju putem selfi-stanica u Tirolu, već putem dokaza, argumenata i – rada.

Jer – šta ćete u Strazburu ako nemate slučaj?
Zašto idete pred sud koji traži dokaze, a vi nosite parole?
Šta tačno želite da dokažete, kad ništa od onog što govorite ne ispunjava ni osnovne kriterijume za razmatranje?
I što je najvažnije – u čije ime govorite, kad niste ni žrtve, ni svedoci, ni učesnici u tragediji?

Jer kada se svet osvrne, neće se sećati ni njihovih imena, ni kilometara koje su prešli, ni majica sa natpisima.
Ali će pamtiti poruku koju šalju:
da je Srbija zemlja u kojoj studenti više ne veruju svojoj zemlji,
a za to se “bore” – jer im institucije rade posao,
a baš im se to ne sviđa.

Krajnje je vreme da shvatite:
pravda se ne nosi u rancu. A istina ne vozi bajs.
A odgovornost – ona ne upada u program, već se gradi u učionici, biblioteci i na sudu.

Autor je Stefan Mirković, urednik digitalnih mreža Informera i diplomirani novinar