Kolumna Dragutina Matanovića: Ko će napisati rezoluciju o britanskom genocidu u Indiji

Kolumna Dragutina Matanovića o britanskom genocidu u Indiji.

U sprovođenju genocida nad Slovenima, Jevrejima i Romima, nemački vođa Adolf Hitler uzor je našao u britanskoj politici, jer je London u svojim kolonijama tokom vekova istrebio na milione ljudi. Naprimer, u Indiji, koju su nazivali „najvrednijim draguljem u britanskoj kruni“. To je značilo najžešću eksploataciju prirodnih i ljudskih resursa i smrt za milione Indijaca.

Britanci su kolonijalnu upravu nad Indijom uspostavili tokom 18. veka. Politika surove eksploatacije proizvela je katastrofalne posledice, a najviše je stradala provincija Bengal. Prva glad izbila je 1770. zbog toga što su Britanci ignorisali sušu i propast useva. Umesto da u takvim okolnostima izađu u susret lokalnom stanovništvu, Britanci su povećali danak na 50 odsto i prisilili seljake da uzgajaju indigo, mak i druge biljke čija je prodaja punila britanski budžet. Ovakvom politikom Britanci su izazvali glad koja je od 1770. do 1774. ubila 10 miliona ljudi – trećinu bengalskog stanovništva. Ljudi su bili primorani da jedu travu ili ljudske leševe, jer „civilizovani“ Britanci nisu želeli da im pomognu.

Usled nezasite želje za profitom ubrzo su danak podigli danak na 60 procenata da bi nadoknadili gubitak radne snage i profita. Oni koji su imalu „sreću“ da prežive, morali su da rade još više. Prema britanskoj računici, kolonizatorima se genocid nad Indusima „isplatio“ u potpunosti – profit iz 1771. bio znatno veći nego tri godine ranije. Cilj opravdava sredstva!

Kada je Indija 1857. potpala pod direktnu vladavinu britanske krune, glad je postala uobičajena pojava. Milioni Indijaca stradali su 1866. i 1873. godine, da bi u periodu 1880-1920 bilo ubijeno glađu i do 100 miliona ljudi! I ovaj genocid je imao ekonomsko „opravdanje“. Britanci su nametali visoke poreze indijskom stanovništvu, pa je ono moralo da prodaje gotovo svu hranu po izuzetno niskim cenama. Na taj način su Englezi uzimali indijske proizvode gotovo besplatno. Blagostanje viktorijanskog perioda kojim se Britanci i danas ponose, bilo je zasnovano na seriji genocida počinjenih u dalekim kolonijama.

Genocid, kao sastavni deo kolonijalne politike, trajao je do kraja britanske uprave u Indiji. Velika Britanija je 1943. još jednom počinila genocid u Bengalu, tako što je vlada Vinstona Čerčila zabranila snabdevanje Indije hranom i time izazvala pomor oko tri miliona ljudi. I ponovo su Bengalci jeli travu da bi preživeli. Prema mnogim svedočanstvima, kažu, Čerčil nije voleo Indijce, smatrajući ih navodno za nižu rasu. Zato je prava ironija sudbine kada baš jedan Indus, Riši Sunak, dobije priliku da zasedne u Čerčilovu fotelju.

Koliko je samo Kineza stradalo u kolonijalnim „opijumskim ratovima“ koje su nametnuli britanski osvajači. I od njihovih posledica, kao što su ogromno širenje narkomanije, sveopšte degradacije i masovnog izumiranja stanovništva. Opijumski profit je u ogromnim količinama krenuo put Londona, engleska gospoda su bila zadovoljna.

I za to ne postoje nikakve rezolucije o genocidu, to su sve bila blagougodna dela, prosvećeno istrebljivanje ljudi!

U maju 2024. Nemačka je bila glavni sponzor rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici ispred zapadnih zemalja, znajući da je ona sračunata na rušenje Dejtonskog sporazuma. Za rezoluciju o Srebrenici su glasale 84 zemlje, 87 prisutnih zemalja nisu glasale za, a 19 zemalja nije glasalo. Nelegitimna i Pirova pobeda Zapada, jer su se rezolucije po pitanju genocida u Generalnoj skupštini UN uvek donosile jednoglasno.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi jesmo jedinstven narod i to nam nikada neće moći da oduzmu. Više od 200 godina to pokušavaju i nisu uspeli da promene“.