Kolumna Dragutina Matanovića: Belgija sekla dečije šake u Kongu, a Srbe proglašava za genocidne

Kolumna Dragutina Matanovića o zločinima koje je Belgija činija u Kongu.

Belgija, prestonica EU i NATO pakta, ujedno je i centar „borbe“ za demokratiju i ljudska prava. Međutim, Brisel je poznat i po najmračnijim prizorima u Evropi. U tom „rajskom vrtu evropskih vrednosti“, kako ga je poetično opisao Žozef Borel, 1958. na svetskom sajmu kulture i tehnološkog napretka, mogli ste da posetite jedan drugi vrt, koji su nazivali „zoološkim ljudskim vrtom“. Umesto lavova i tigrova, puma i antilopa, građani Evrope odlazili su da gledaju zatočenu jednu „egzotičniju“ vrstu – ljude! Crne muškarce, žene i decu iz „divljačkog Konga“, sprovedene silom u Belgiju i izložene u „prirodnom okruženju“ za zabavu belih Evropljana.

Hiljade posetilica buljilo je u polugole crne ljude koji su, u bambusom ograđenim prostorima na tri hektara tropske bašte, terani da glođu kosti, kako bi bili uverljivi ljudožderi. Brisel nije bio jedini grad sa ovakvom „atrakcijom“. Tokom 19. i 20. veka to je bila svakodnevica u razvijenim zemljama Evrope.

Skoro u isto to vreme – 1961, Srbi, koje oni danas proglašavaju za genocidne, dočekivali su afričke narode u Beogradu sa najvišim počastima, organizujući Samit nesvrstanih – posvećen borbi protiv zapadnih kolonizatora.

Sramni „zoološki vrtovi“ za „necivilizovane“ ljude nisu najgore što su „civilizovani“ belgijski neljudi učinili narodu Konga. Iako nije imala brojne kolonije, kao Velika Britanija i Francuska, Belgija se trudila da ne zaostaje bar kada je genocid u pitanju. Što, ipak, nije bilo lako u tako jakoj konkurenciji.

Krajem 19. veka Kongo je postao privatni posed belgijskog kralja Leopolda II, koji je ovu teritoriju, krajnje cinično, nazvao „Slobodna država Kongo“. Dodelio je „svom“ Kongu i zastavu – istu kakvu ima današnja EU, s tim što je ova imala samo jednu zvezdu na plavoj pozadini. Kongo je pod njegovom vladavinom postao pakao na zemlji.

Leopold II je osnovao privatnu kompaniju „Internacionalno udruženje za istraživanje i civilizovanje Konga“ i zatim poslao privatnu armiju da pokori goloruko stanovništvo Konga. A onda ih je naterao da besplatno i bez ikakvih prava rade na prikupljanju slonovače i lateksa od kojeg se pravila guma. Svaki podanik njegovog zločinačkog veličanstva imao je nerealno visoku radnu normu, a kazna za neučinjeno je bila – smrt!

Smatrajući da na „divljake“ ne vredi trošiti metak, Leopoldovi dželati su smislili „ekonomičnije“ načine. „Neradnička sela“ su kažnjavana tako što su pojedincima sečene šake, bez obzira na pol i uzrast. Žrtve, uključujući i žene i decu, ostavili bi da iskrvare ili da umru u mukama izazvanim infekcijama, a vojnicima koji bi sakupili najviše odsečenih „krvavih šaka“ dodeljivane su novčane nagrade.

Sela koja su odbijala da rade bila su potpuno uništena, a stanovnici pobijeni. Ljudi su umirali od gladi, bolesti i iscrpljenosti. Mnogi su ubijani iz obesti i sadizma u ovoj „slobodnoj i demokratskoj“ zemlji, o čemu svedoče brojni misionari. Dok je u Kongu u njegovo ime vršen genocid, kralj Leopold II je postao jedan od najbogatijih vladara u Evropi. Tako su radili i svi drugi evropski monarsi koji su se dokopali kolonija.

Najlepše građevine u Briselu i čitavoj Belgiji podignute su krvavim novcem baš u vreme Leopolda II. Broj žrtava belgijskog genocida u Kongu do danas se krije, ali većina procena ukazuje da je od 1885. do 1908. ubijeno između 10 i 15 miliona ljudi. Od 1908. godine, Belgija je formalno anektirala “Slobodnu državu Kongo”.

Patnje stanovništva u Kongu su se nastavile sve do sticanja nezavisnosti 1960. godine. Iako je sadašnji belgijski kralj Filip rekao da su njegovi prethodnici počinili zločine, Belgija odbija da prizna genocid u Kongu. Umesto toga, za izmišljeni genocid u Srebrenici, Belgija optužuje čitav srpski narod. Iz današnjeg Brisela se sponzoriše nasilna obojena revolucija u Srbiji, čiji je simbol upravo – krvava šaka. Žele da Srbi, pod simbolom njihovih jezivih zločina, ruše svoju sopstvenu slobodarsku državu.

Da se ne zaboravi, u maju 2024. Nemačka je bila glavni sponzor rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici, znajući da je ona sračunata na rušenje Dejtonskog sporazuma. Za rezoluciju o Srebrenici su glasale 84 zemlje, 87 prisutnih zemalja nisu glasale za, a 19 zemalja nije glasalo. Nelegitimna i Pirova pobeda Zapada, jer su se rezolucije po pitanju genocida u Generalnoj skupštini UN uvek donosile jednoglasno. Neverovatan trenutak istorije gde dželat proglašava svoju žrtvu za dželata.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi jesmo jedinstven narod i to nam nikada neće moći da oduzmu. Više od 200 godina to pokušavaju i nisu uspeli da promene“.