Kolumna Dragutina Matanovića: Stradanje Srba u BiH tokom Prvog svetskog rata

Ovaj tekst posvećujem svim Srbima iz Bosne i Hercegovine nad kojima su tokom čitavog krvavog 20. stoleća izvršeni najstravičniji, nezamislivi zločini. I tokom režima Benjamina Kalaja, i tokom Prvog i Drugog svetskog rata.

I tokom građanskog rata u BiH devedestih godina prošlog veka. Ove redove posebno posvećujem svim onim Srbima koji su bili primorani da napuste vekovna ognjišta i grobove predaka i prebegnu u Srbiju, spasavajući živote pred austrougarskim, nemačkim, hrvatskim i muslimanskim noževima. Dok je Srbija slobodna država – njihovo stradanje nikad neće biti zaboravljeno!

 

Već je Vidovdan 1914. bio simbol stradanja i uvod u pogrom Srba širom Bosne i Hercegovine. Na vest da je u Sarajevu izvršen atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, rulja muslimana i Hrvata okupila se ispred sarajevske katedrale, gde je slušala vatrene antisrpske govor bosanskog nadbiskupa Josipa Štadlera – nakon čega se zaputila u pljačkaški pohod na srpsku čaršiju. Muslimani i Hrvati su upadali u privatne stanove koje su pljačkali i uništavali, kada je ubijeno i dvoje Srba, dok je više od 50 bilo povređeno. Rulja je napala i uništila hotel Evropu, najveći hotel u Sarajevu, a zatim je stradao veliki broj objekata kao što su radnje sa ćiriličnim natpisima, banke, škole i pravoslavni hramovi. Rušilačke demonstracije su se proširile i na druge gradove kao što su Mostar, Doboj, Livno, Travnik, Zavidovići, Čapljina, Stolac, Maglaj, Zenica, Vareš i Bugojno. U svim ovim mestima demolirana je imovina srpskih škola, kulturno-prosvetnih društava i uglednih pojedinaca, a u pojedinim mestima bilo je i ljudskih žrtava. Ovi pogromi su ostavili snažan utisak na savremenike, pogotovo na Ivu Andrića koji je o njima verno pisao u svojim romanima „Na Drini ćuprija“ i „Gospođica“.

    

Ali ovo je bio rat pre rata. Čitava antisrpska histerija, koja je našla oduška u ovim danima, dešavala se pre nego što je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji.

    

Kada je u avgustu 1914. Austro-Ugarska napala Srbiju, muslimani i Hrvati su pored masovnog učešća u pohodu protiv svog suseda, pristupili i jedinicama šuckora. Ova paravojska, koja je brojala oko 20.000 pripadnika, počinila je veliki broj zločina nad Srbima u BiH. Žrtve šuckora nisu imale pravo na suđenje, pa je tako Podravanje, selo u blizini Srebrenice, spaljeno, a njegovi žitelji pobijeni. Žrtve su ubijane bez obzira na pol i uzrast, nakon čega su njihovi leševi bili skrnavljeni. Isto mesto doživeće ponovna stradanja u svakom verskom sukobu u Jugoslaviji.

 

Pored šuckora, austro-ugarska vojska i policija su takođe pokrenule organizovani teror, pa je na hiljade Srba uzeto za taoce. Vlast je formirala preki sud koji je na smrt osudio veliki broj Srba, a kasnije su vođeni i zloglasni „veleizdajnički procesi“, koji su zbog vanredno visokog broja smrtnih kazni izazvali reakciju evropske javnosti. U Trebinju je obešeno 78 Srba, među kojima je bio i pravoslavni sveštenik Vidak Parežanin, otac mladobosanca Ratka Parežanina. Vlast je Srbe u BiH teretila da su četnici i špijuni, pa je za svega nekoliko nedelja ubijeno na desetine Srba u Mostaru, Foči, Duvnu i Bileći. Do temelja je spaljeno nekoliko sela u Podrinju, dok je stanovništvo proterano ili zatvoreno u logore.

    

Srbi u BiH su bili prvi evropski narod koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti bio zatvaran u koncentracione logore. Na teritoriji Austro-Ugarske i Nemačke formirana je čitava mreža koncentracionih logora kao što su Nežider, Nađmeđer, Boldogasonj, Doboj, Arad, Hajnrihsgrin, Kečkemet, Braunau, Ašah, Drozendorf, Vac i Čegled, u kojima je 1917. bilo zatvoreno oko 340.000 Srba. Oni koji su poticali iz BiH uglavnom su bili zatvoreni u Aradu i Doboju gde su umirali usled neljudskih uslova i čestih egzekucija. Zbog toga što su konstantno bili ubijani, mučeni i uskraćivani za hranu, ogrev i lekarsku negu, stradanje Srba u austro-ugarskim logorima bilo je sistematsko i ono se sasvim opravdano može okvalifikovati kao genocid, u periodu i pre nego što je ovaj pojam i nastao. 

 

Svesnu nameru Austro-Ugarske da uništi srpski narod primetili su ne samo srpski istoričari, nego i austrijski poput Antona Holcera i Hansa Hautmana. Akademik Milorad Ekmečić u logorisanju i uništavanju Srba pokraj Foče i u Podrinju video je model koji će kasnije (1930-ih) nacisti primeniti u obračunu sa svojim neistomišljenicima. Međutim, malo ko od ovih zločinaca je posle rata procesuiran. Srbi su se zadovoljili pobedom u ratu, a Kraljevinu SHS videli kao državu pomirenja. Tragična zabluda!

 

P.S. Aleksandar Vučić: „Svi oni koji su došli u Srbiju, prognani, proterani ili trbuhom za kruhom, su naši građani i među nama nema razlike i nikada neće biti“.