Kolumna Dragutina Matanovića: Stradanje Srba u BiH pod režimom Benjamina Kalaja

Ovaj tekst posvećujem svim Srbima iz Bosne i Hercegovine nad kojima su tokom čitavog krvavog 20. stoleća izvršeni najstravičniji, nezamislivi zločini.

I tokom režima Benjamina Kalaja, i tokom Prvog i Drugog svetskog rata. I tokom građanskog rata u BiH devedestih godina prošlog veka. Ove redove posebno posvećujem svim onim Srbima koji su bili primorani da napuste vekovna ognjišta i grobove predaka i prebegnu u Srbiju, spasavajući živote pred austrougarskim, nemačkim, hrvatskim i muslimanskim noževima. Dok je Srbija slobodna država – njihovo stradanje nikad neće biti zaboravljeno!

 

Kada je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu, njen osnovni cilj je bio da ''Svetog Save đedovinu’’ što više udalji od Srbije i Crne Gore. Srbi su tada činili većinu stanovništva u BiH, imali su najnapredniju inteligenciju i najsposobniji trgovački sloj. Prekretnica je nastala 1882, kada je kolonijalni upravnik u Sarajevu postao mađarski plemić Benjamin Kalaj. Kalaj, koji je ranije pisao afirmativnu istoriju srpskog naroda, prihvatio se posla sa novom idejom: ne ići na Srbe agresivno, već perfidno i postupno, kroz proces stvaranja jedinstvene bosanske nacije.

 

Ne bi li ostvario svoj cilj, Kalaj je započeo kolonizaciju rimokatoličkih činovnika iz Hrvatske, Češke i Poljske, koji je trebalo da pojačaju njihov element u Bosni. Rimokatolici su na kraju ovog eksperimenta činili 42% državnog aparata; njihov broj se u Sarajevu se sa 3,3% stanovništva povećao na 34,5%. Radi jačanja rimokatoličkog uticaja u BiH su dovedeni i jezuiti, koji su bili neuporedivo borbeniji i perfidniji u širenju prozelitizma od domaćih franjevaca. Oni su činili osnovu širenja Kalajeve politike. Iako do danas u pojedinim krugovima vlada mit kako je Austro-Ugarska modernizovala BiH, ona je tokom čitave svoje vladavine izgradila samo tri gimnazije, dok je sa druge strane izgradila na stotine kasarni i utvrđenja, u kojima je bilo raspoređeno više od 60.000 vojnika i žandarma. Pored toga, BiH je pod austro-ugarskom vlašću postala policijska država sa ogromnim brojem agenata. Na stotine Srba je završilo u zatvoru, a brojnim kulturno-prosvetnim udruženjima je zabranjen rad.

 

Ćirilica je bila potiskivana, a umesto nje su uvedeni hrvatski dijalekat i latinica. Pošto je retko ko znao latinicu, nastava je postala nefunkcionalna, zbog čega se veliki broj škola žalio Zemaljskoj vladi, ali bezuspešno. Pored toga, Kalaj je pritiskao srpske učitelje da u nastavi propagiraju ideju o bosanskoj naciji. Umesto srpskih učitelja, Kalajeve ideje propagirali su bogato subvencionisani listovi kao što je Bošnjak, dok je sa druge strane bilo strogo zabranjeno čitanje srpskih listova iz Srbije, Crne Gore, Vojvodine i Dalmacije. Cenzura je dostigla vrhunac kada je Kalaj zabranio sopstvenu knjigu Istorija srpskog naroda, u kojoj je pisao “da je Bosna srpska zemlja, da je narod u njoj srpske narodnosti, pa da su i sami muhamedanci bili Srbi”. 

    

Pored toga što nije uspeo da je nametne Srbima, ideja bosanske nacije se nije primala ni među muslimanima. Prosto lokalno stanovništvo je bilo vezano za Tursku, dok je plemstvo odbijalo da bude izjednačeno sa hrišćanima koji su bili obespravljena raja. Zbog toga Kalaj nije izvršio agrarnu reformu u BiH, a ova zemlja postala je jedna od poslednjih evropskih oaza feudalizma. Na taj način je sprečen istinski civilizacijski iskorak, jer su srpski seljaci u BiH i dalje bili izrabljavani od strane muslimanskih feudalaca. Neki od potonjih mladobosanaca, pre svih Gavrilo Princip i braća Čubrilović, poticali su iz porodica koje su trpele ovakva poniženja.

    

Srpska crkva u BiH je pod udar došla nakon što je okupaciona vlast 1880. potpisala Konkordat sa Vaseljenskom patrijaršijom. Austro-ugarska vlast je tada dobila pravo da postavlja vladike, nakon čega je počeo progon tadašnjih srpskih mitropolita, i to uz veliku podršku rimokatoličke crkve. Agresivni bosanski nadbiskup Josip Štadler je pokušavao da ubedi, a potom i podmiti dabrobosanskog mitropolita Savu Kosanovića da se – zajedno sa čitavim srpskim narodom u BiH – pounijati i prihvati rimskog papu za vrhovnog verskog poglavara. Pošto se žalio Beču, zbog čega je izbila velika afera, mitropolit Sava je ušao u direktan sukob sa Kalajem koji ga je 1885. primorao na ostavku, a nakon toga i proterao iz Bosne. Međutim, vlast nije uspela u svojim namerama jer je niže sveštenstvo, odano srpskim nacionalnim idealima, pružilo žestok otpor. 

 

Vlast je nakon Kalajeve smrti uvidela da je njegova politika bila kontraproduktivna, a Srbi su, uprkos svim nedaćama, 1905. uspeli da se izbore za crkveno-prosvetnu samostalnost. Uprkos velikim očekivanjima, Kalajev projekat je propao, a u srpskom narodu ostala je rđava uspomena na ovaj period, koji se do danas pogrdno naziva ‘’kalajićevština’’.

 

P.S. Aleksandar Vučić: „Svi oni koji su došli u Srbiju, prognani, proterani ili trbuhom za kruhom, su naši građani i među nama nema razlike i nikada neće biti“.