Kolumna Dragutina Matanovića: Ubijanje slobode u direktnom prenosu

Pročitajte najnoviju kolumnu Dragutina Matanovića za Informer.

Gledao sam snimak ubistva američkog borca za slobodu mišljenja i govora Čarlija Kirka. Svetska levica delila je snimak kao da je reč o novogodišnjem vatrometu u Sidneju. Od anarholiberala do aktivista za „ljudska prava“, svi su se utrkivali ko će sa više ironije, zlobe i podsmeha prokomentarisati tuđu smrt.

Nije ih šokiralo ubistvo. Šokiralo ih je što je „onaj Kirk“ uopšte postojao. U njihovom univerzumu, sloboda važi samo ako je po njihovom aršinu. Ako nije, onda je smrtni greh, koji se u krajnjoj instanci tako i kažnjava – smrću.

Svi globalisti i liberalni borci za ljudska prava, svi oni koji se zaklinju u „toleranciju“, na kraju se raduju kada neko ko misli drugačije nestane, kada mu se prolije krv. Jer u tom izopačenom sistemu vrednosti, najviša vrlina nije razumevanje – već progon i uništenje neistomišljenika.

To je prirodni nastavak kulture poništavanja („cancel culture“), izrasle iz zapadne ideologije voukizma. Od nekakve navodno plemenite borbe za demokratiju, ovaj fenomen pretvoren je u snažno ideološko oružje kojim se sprovodi društveno poništavanje moralno-politički nepodobnih da bi se, sasvim prirodno završilo i njihovom fizičkom eliminacijom. Danas se ukidaju i ljudi, ne samo reči. Ako ne misliš na politički korektan način, ne treba ni da postojiš. Liberalno vreme jednoumlja i modernog Gulaga i Golog otoka.

Svi moramo da prihvatimo, bez pogovora, da je „normalno“ kad se u školama uvodi LGBTQ i seksualno obrazovanje za decu koja još ne umeju da objasne ni šta je identitet, a kamoli šta je seksualni identitet. Još manje šta je seks. U nekim školama u Velikoj Britaniji deca stara samo 12 godina dobijala su pitanja na času o tome šta „misle” o oralnom i analnom seksu. Moramo da prećutimo i kad isti ti ideolozi relativizuju pedofiliju kao „seksualnu orijentaciju“.

Sve to, kažu, spada u „napredak“. A ko se usudi da pita „kuda to idemo“, postaje tradicionalista, zaostali, krezubi ili fašista. Taj mentalni šablon već odavno se zapatio i kod nas, iako na „putu demokratizacije“ i „evropeizacije“ nismo odmakli toliko daleko kao neke druge države „normalnog sveta“.

Ali snage koje nam žele takav napredak neumorno se bore za prevaspitavanje našeg naroda. Predvođeni pojavama poput Jove Bakića i drugih poklonika modernizovane titoističke ideologije, oni se predstavljaju kao simboli intelektualne slobode. Bakićev „naučni rad“ se svodi na proglašavanje svega srpskog za reakcionarno, svega crkvenog za nazadno, svega nacionalnog za genocidno.

Postavlja se pitanje – ko danas zaista vaspitava našu omladinu? Oni koji vole svoju zemlju – ili oni koji od nje svakodnevno beže u teorije o „otvorenom društvu“? I koji pod plaštom borbe za institucije uništavaju sve institucije i njihov autoritet.

Naši fakulteti su prepuni polupismenih „profesora“ mediokriteta, koji su došli do katedre rođačkim vezama ili preporukom mnoštva prozapadnih NVO. Naši fakulteti vrve od levičarskih, anarholiberalnih i titoističkih profesora, voukista i globalista, spremnih da svoje studente vaspitavaju u antisrpskom duhu. Spremnih da ih uče da se fizički obračunavaju sa političkim i ideološkim neistomišljenicima, da pale stranačke prostorije SNS-a, kao u Novom Sadu i Valjevu. Da osude bez suđenja, i da to predstavljaju kao putokaze ka „svetloj“ budućnosti.

I nije to nešto sasvim novo. Setite se 5. oktobra 2000. i tragičnog slučaja Dragana Milanovića kojeg je, oborenog na zemlju, masa šutirala i tukla pajserima. To je bio „demokratski“ linč u ime „nove Srbije“ koja bi trebalo da je „normalna“. „Sloboda“ je tada dobila novo lice – umazano tuđom krvlju, nasmejano i sigurno u svoju pravednost.

Danas ti isti ljudi drže predavanja o demokratiji i toleranciji. Ali demokratije i tolerancije kojih ne sme biti za „neprijatelje“ demokratije i tolerancije. A za neprijatelje demokratije i tolerancije bivate proglašeni i samo zbog toga što odbijate da učestvujete u njihovom ritualu krvave šake, poput proslavljenog glumca Nenada Jezdića. Nije uzviknuo ništa, nije podigao neki transparent. Samo je ćutao. I mislio svojom glavom.

U svetu gde je dozvoljeno sve – osim nezavisnog mišljenja – to je najveći greh. Zato ga već danima vređaju na mrežama, proglašavaju izdajnikom, „ćacijem“… A sve što je uradio bilo je – ništa. Nije podigao indeks. Nije se, kako bi narod rekao, uvaljao u blato da bi bio prihvaćen. Tako izgleda savremena sloboda.

Danas se ne vodi samo rat između Rusije i Ukrajine, Izraela i Hamasa, ili Kolektivnog zapada i Globalnog juga. Današnji rat je i ideološki, protiv svega što miriše na naciju, veru, porodicu i tradiciju. Protiv svega što ne pristaje na diktat „kolektivnog razuma“.

I zato predsednika Vučića svakodnevno demonizuju, dehumanizuju i kriminalizuju, već mesecima. Zato se kreira društvena atmosfera u kojoj bi i njegovo ubistvo bilo prihvatljivo i normalno. A sve samo zato jer Vučić čuva srpsku državnost, srpsku slobodu, srpsku nezavisnost, srpsku tradiciju, srpsku pravoslavnu crkvu, srpsku trobojku. Zato što se Vučić snažno i hrabro bori za srpski narod i Srbiju.

P.S. Aleksandar Vučić: „Srbin svoju slobodu ljubi i voli više od svega i ne pita za cenu“.