Kolumna Dragutina Matanovića: Metak u Ćacilendu nije pucanj pojedinca već metak obojene revolucije

Proteklih jedanaest meseci, uz pomoć Šolakovih gebelsovskih propagandističkih platformi, blokaderi, anarhisti i liberalni levičari pokušavaju da sprovedu revoluciju po ugledu na ukrajinski Majdan. „Pumpanjem“ na ulicama, u antisrpskim medijima i na društvenim mrežama, neprestano žele da izazovu sukob i bratoubilački rat, ne bi li vlast preuzeli na ulici.

Na kraju se dogodilo ono na šta su državni organi mesecima upozoravali. Vladan Anđelković, bivši radnik Državne bezbednosti, izveo je teroristički napad u centru Beograda, kada je bez povoda pucao u Milana Bogdanovića, Srbina, oca troje dece, a potom benzinom zapalio šator.

Svakome ko je pogledao snimak terorističkog napada u srcu prestonice, jasno je da je terorista pažljivo isplanirao svoj pir. Ali već nekoliko minuta nakon objavljenih snimaka, na kojima se, bez dileme, vidi ceo događaj, grupa blokadera je na društvenim mrežama započela sa teorijama zavere. Od toga da je vlast organizovala sukob, do toga da sve to nema veze sa blokadama. Činilo mi se, dok sam pratio mreže, da je samo još preostalo da neko kaže da je nesrećni Bogdanović sam sebe ranio, a da je snimak proizvod veštačke inteligencije.

Hrvat Tonino Picula je na skandalozan način pokušao da opravda ovaj monstruozni pokušaj ubistva rečima: „To je Ćacilend, on je pun Vučićevih pristalica i to se nasilje moglo očekivati.“ Od naših susjeda, uvek sa nožem u ruci, ovo je očekivano, kao što nije iznenađenje fotografija Vladana Anđelkovića sa Andrejom Plenkovićem, poglavnikom Hrvatske. Slučajan snimak teroriste sa premijerom druge države? Slučajan boravak teroriste u Hrvatskoj tri i po meseca bez prekida i njegov povratak u Srbiju samo pet dana pre terorističkog akta?

Slučajnosti ne postoje, posebno ne kod obojene revolucije – scenaristi i reditelji su isti, a svi putevi ne vode u Rim nego, izgleda, ka hrvatskoj obaveštajnoj službi. Uostalom, blokade su započete u Novom Sadu, odakle deluje Dinko (Šakić) Gruhonjić, neprikriveni ustašoid, koji se bori za ostvarenje ideja Drezdenskog kongresa – samostalne Vojvodine, pokatoličene, pod vlašću Hrvata.

Ovaj teroristički napad uklapa se u levičarsko-titoističku mustru linča neistomišljenika i ubijanja političkih protivnika. Takođe, logična je posledica politike antisrpske opozicije, koja suzavcem i biber sprejom zasipa oponente u Narodnoj skupštini Srbije.

Koncepcija ideologa obojene revolucije podrazumeva sankcije Rusiji, proterivanje kineskih investitora i ekonomsku propast Srbije po modelu petooktobarske revolucije 2000. godine. Uz neprestano i dosledno stvaranje atmosfere u kojoj bi i ubistvo predsednika Vučića izgledalo kao nešto normalno. Ili kako bi Picule i piculići rekli – kao nasilje koje se moglo očekivati.

Kralj Aleksandar Obrenović, koji je poveo Kraljevinu Srbiju putem napretka, bio je trn u oku domaćim i inostranim srpskim neprijateljima. I zato je postao žrtva nadolazećeg fašizma i komunizma u Evropi, žrtva ekstremnih srpskih levičara koje su kao lutke na povocu vodili stranci i njihovi interesi.

 Danas je drugi Aleksandar, predsednik Aleksandar Vučić, trn u oku i meta neprijateljima Srbije. Smeta im njegova nezavisna, slobodarska i suverenistička politika. Smetaju im ekonomski uspon Srbije i nacionalno buđenje srpskog naroda.   

Zato i usvajanje rezolucije EP o Srbiji, potekle od ekstremne levice, sa slovenačkim poslanikom Vladimirom Prebiličom na čelu, inače sledbenikom Klemena Grošelja, čoveka koji se ponosi mržnjom prema Srbima. 

Zato i 25.000 neprijavljenih, kriminalnih okupljanja blokadera i preko 800 napada na prostorije SNS-a. Zato izmišljanje o ubijenom dečaku iz Valjeva, laži o zvučnom topu i prebijenoj devojci u policiji. Zato anarhistički plenumi i zborovi. Zato nepoštovanje državnih institucija i uništavanje obrazovnog sistema Srbije. Zato selektivna primena zakona i ponašanje pojedinih tužilaštva suprotno interesima istine i pravde.

 Hici Vladana Anđelkovića u Milana Bogdanovića nisu meci pojedinca već meci jedne ideologije. Metak u Ćacilendu simbol je politike blokada. Odraz atmosfere obračuna i mržnje, koju kreira gebelsovska trovačnica Šolakovih medija. Odraz prezira drugosrbijanaca i srpske kvazielite prema svemu što je normalno i prosrpsko.

Metak teroriste ispaljen je u Ćacilendu jer blokaderima smetaju studenti koji hoće da uče, a ne smetaju im zatvoreni fakulteti pod kontrolom malenih grupa studenata anarhista, koji su od njih napravili rugla i smetlišta. Smeta im Ćacilend kao simbol otpora, snage i pobede nad zlom.

U danu kada je bio najveći skup blokadera, 15. marta ove godine, napisao sam: „Dok Srbi, učesnici obojene revolucije prete nasiljem, građanskim ratom i rušenjem države, studenti, stisnuti među šatorima u Pionirskom parku, odlučno brane svoje fakultete i svoju državu. Taj park, sa šatorima i osmatračnicom donetom sa Kajmakčalana, postao je bedem odbrane srpskog naroda.“

Uveren sam da i danas nad Pionirskim parkom bdiju Sveti Sava, knez Lazar i svi srpski junaci koji su branili slobodu Srbije u Kosovskom boju, Prvom i Drugom srpskom ustanku, Prvom svetskom ratu, sve do heroja sa Košara.

P.S. Aleksandar Vučić: „Ja sam na ovom mestu da bih uradio dobre stvari za Srbiju. Moj posao je da čuvam Srbiju.“