Kolumna Dragane Matović - "So na ranu": Deda Mraz

Kolumnu Dragane Matović za Juronjuz o Veranu Matiću prenosimo u celini.

Nikako mi se nije dopao još pre više do dve decenije, kad mi je rasplakao tada dvogodišnjeg sina na novogodišnjoj dodeli paketića deci zaposlenih na B92 na kojoj je svake godine on bio Deda Mraz.

Ni drugoj deci nije bio previše simpatičan, pa su i ona sa strahom prilazila po paketiće, ali ovaj moj nije hteo od njega da uzme iz ruke ništa, ni za živu glavu. Nisu pomogle ni molbe, ni obećanje da ga u paketiću čeka omiljena igračka, ni to što sam govorila dodirujući čoveka u crvenom odelu: "Vidi, sine, ne plaši se, to je čika Veran", jer tek tad je dete krenulo da vrišti.  

"Kao da je dete nešto osetilo", komentarisale su sugestivno kolege moga muža kasnije. Neki su jedva dočekali da kažu kako deca, kao i životinje, imaju to šesto čulo pa neće kod loših ljudi. A meni ga nešto bilo žao, toliko da sam potpuno zaboravila koliko me je iznervirao dve godine ranije kada je umesto odgovora na neka moja pitanja o finansiranju B92 zvao mog urednika, a svog druga, da pita da li sam ja normalna što postavljam ta pitanja.  

Elem, novogodišnje dodele paketića u "devedesetdvojci" i groznog Deda Mraza setila sam se pre nekoliko godina kada smo shvatili da on ovom mom, zajedno sa sadašnjim predsednikom UNS-a, a tada protivkandidatom moga muža, namešta da bude optužen za pretnje tom protivkandidatu pred komisijom za napade na novinare, ne bi li tako uticali na glasanje na izbornoj skupštini UNS-a.  

"Kakav pokvarenjak, nije ni čudo što deca beže od njega", rekla sam zajedljivo pošto mi je ovaj moj prepričao razgovor sa Deda Mrazom koji mu je javio da će pokrenuti postupak pred tom komisijom. 

"Kakva deca, čija deca?", pogledao me je zbunjeno.  

"Kako čija? Novinarska", odgovorila sam nervozno jer me je dodatno iznerviralo što se ovaj moj uopšte oko svega toga ne nervira.  

"Pa, jesi ti zaboravio kako su se deca plašila i plakala kad im je on davao paketiće. Dete od dve godine ga je procenilo odmah, a ti ne. A znamo da deca i životinje ne vole loše ljude, zar ne?", poentirala sam.  

Danima posle toga sam zamišljala da negde naletim na Deda Mraza. 

"Hoću, bre, da ga pitam je l' tvoj posao i te komisije da diskreditujete i proganjate svoje neistomišljenike i nezavisne novinare koji se ne uklapaju u nečije političke vizije? Je l’ posao komisije da utiče ko će da upravlja udruženjima? Hoću da ga pitam, bre, je l’ i ove lažne optužbe dodao u svoje statistike i što mu se u statistikama ne nalazi niko od onih novinara koje je Tadić "počistio" iz Politike 2009. godine u najvećoj čistki novinara od 2000. godine do danas? Ma, samo da ga vidim", pretila sam dok me je ovaj moj smirivao i ubeđivao da će neće biti ništa od tog montiranog procesa i da im je namera samo da ga zastraše, on – lažni Deda Mraz i onaj pravi državni službenik.  

Tako je i bilo. Nekoliko dana kasnije, jedan od članova Deda Mrazove komisije ispričao nam je u poverenju da je komisija odbila da raspravlja o očigledno izmišljenim optužbama. A optužba je bila, kako nam je taj ispričao, jer nismo znali o čemu se radi, da se državni službenik i protivkandidat ovog mog oseća ugroženim, jer je ovaj moj otkrio i javno rekao da je UNS na Kosovu i Metohiji tajno, mimo znanja članstva, registrovan kao odvojena celina i da je formalno otcepljen od matičnog udruženja. Objavljivanje ove istinite informacije državni službenik i član komisije imali su nameru da predstave kao pretnju. Koju će Deda Mraz uredno da stavi u statistiku i da je naplati na nekom od svojih projekata. 

Međutim, kako Deda Mraz nije uspeo da ispuni želju državnom službeniku da osude ovog mog za pretnje, želje onih koje je jak i nezavisan UNS ugrožavao, ispunili su vlasnici i urednici Gašićevih i Šolakovih medija i udruženja novinara na čijem čelu se nalaze, protivno novinarskom kodeksu, članovi političkih stranaka. Oni su uspeli u istorijskom poduhvatu da na čelo najstarijeg srpskog udruženja novinara instaliraju čoveka koji i nije novinar nego je državni službenik, zaposlen kao direktor u Domu kulture. Tako je Udruženje novinara Srbije oteto od novinara. A i od Srbije.  

Eto, to mi se sve vratilo kada sam videla juče Deda Mraza kako daje izjavu povodom mitinga podrške napadnutim novinarima N1 kojima  je jedan od ljudi iz šatora ispred Skupštine polomio kameru. Kaže, nikada za poslednjih 25 godina novinari nisu bili ugroženi kao danas, to se nikad nije ovde dogodilo, a ove poslednje dve godine, to je, baš, baš užas jedan. Najužasniji.  

"A Ćuruvija, Pantić, onaj Jovanović iz Grocke što mu je spaljena kuća, to ništa, a?", pitam retorski ovog mog pošto mi Veran nije pri ruci. On sleže ramenima, opet ga ovaj ne nervira. Mene opet da.  

Ne budem lenja, odem da pogledam te statistike. Kad, tamo, stvarno, poslednjih godina nikad gore. Osim 2008. godine. Tada je bilo strašnije nego sada kada je nikad gore.  

Tada, te 2008. godine je bilo čak 69 fizičkih napada na novinare, piše u Bazi napada na novinare. Što je skoro duplo više nego u poslednje tri godine zajedno uključujući i ove dve poslednje godine kada je "nikad gore".   

Iz baze se može videti i da novinari danas trpe pritisak više nego ranijih godina. Opisani su brojni slučajevi. Sami užas.  

Kaže: "Novinar Veljko Pajović dobio je nekoliko ozbiljnijih uvreda putem mesindžer aplikacije nakon prikazivanja na Informer TV njegovog reporterskog javljanja za TV N1 i namere da se njegovo izveštavanje prikaže kao iskorištavanje dece za vređanje drugih. Pajović je u javljanju upozorio i objasnio deci da ne smeju pogrdno da skandiraju i vređaju druge, međutim Informer TV je to potpuno drugačije prikazao, što je uzrokovalo upućivanje uvreda Pajoviću. Novinar nije prijavo slučaj nadležnim organima."  

Pa napad na 26 novinara... Odjednom.  

"U Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu, za vreme događaja 5. septembra u Novom Sadu, gde su se studenti i građani sklonili od suzavca, policija je nasilno ušla potiskujući okupljene. Ljudi su zatvoreni u amfiteatar, legitimisani i pretresani; neki su privedeni. Skoro ceo tim studentskog medija blokada.info zadržan je u zgradi. Redakcija i tim Blokada.info bili su izolovani od ostalih studenata i građana zato što su snimali; oprema im je oduzeta, a nekoliko njih je odvedeno u policijsku stanicu. Oni su pušteni nakon što su dali izjavu policiji. 

Deo opreme je ostao na Rektoratu, jedan deo je oduzet najverovatnije od strane policije, dok postoji verovatnoća da je neki deo otuđen od strane za sada nepoznatih lica".  

Pa... "U Kraljevu su 7. oktobra nepoznati počinioci zalepili nalepnice sa natpisom "Ispumpavanje" na prostorije redakcije časopisa "Sidža". Redakcija smatra da je ovo direktan pritisak na njih zbog njihovog rada."  

Ili ono kad je Informer objavio tekst pod naslovom "Skandal nad skandalima – u tajkunskom 'Radaru' Vučić izrešetan i raskomadan". "U tekstu je Koraksić targetiran i predstavljen kao neko ko godinama crta ovakve karikature", navodi se u bazi.  

"Čekaj bre, sad ništa ne razumem. Mogu da razumem i da onaj novinar nije kriv što deca vređaju u lajvu, on ih je lepo zamolio da ne vređaju u programu, ali deca ne slušaju, šta će čovek, ne možeš ni svoju decu danas da vaspitaš a ne tuđu, nije on kriv što deca uživo vređaju, prevarilo ga, otišlo u etar, i šta će sad.  Ajde, razumem i ovaj napad na svih 26 članova redakcije, ajde i to može da se proguta, desi se da cela reakcija dođe na zadatak, tamo ih nahvata murija, sve ih privede, neko im pokrade neku opremu, i to može da se piše u napade ili makar pritisak. Ajde i ovi što su im na prostorije zalepili 'ispumpavanje', razumem da ovi što drugima lepe 'pumpaj' to 'ispumpavanje' shvataju kao pretnju. Ali, ovo sa Koraksom ne kapiram. Je l', crta on raskomadanog Vučića ili ne crta?", pitam iznemoglo.  

"Crta", odgovara ovaj moj smoreno.  

"Pa, kako sad njemu Informer preti zato što su rekli da crta ono što crta", pokušavam da raščlanim problem. 

Taman sam htela da nastavim sa pitanjima, kad vidim objašnjenje karikaturiste. Kaže, odsečena glava Vučićeva nije stvarno, nego je figuratiuvno, nije on crtao da je Vučić fizički raskomadan, nego psihički. A ovi što vide to drugo to je zato što to drugo i žele. Eto. Ukratko.  

Sad mi je mnogo jasnije. Pa, neće, valjda, karikaturista da bude kriv što publika kad vidi odsečenu glavu Vučića, odmah pomisli na odsečenu glavu Vučića. Oni što misle da je to pretnja Vučiću, misle to zato što su sami skloni pretnjama. There you go. 

I znate onaj momenat, kada znate da treba da stanete, da zauzdate svoju radoznalost, da prekinete da zabadate nos gde mu nije mesto, ali ne možete da se obuzdate i kažete, ma daj još samo jedan primer, još jedan i to je kraj. E, desilo mi se baš to. Pomislim, daj da još jednom zavirim u tu bazu, šta može da bude strašnije od onoga što sam već videla. I tu se prevarim. 

Otvaram slučaj koji se dogodio 13. 7. 2022. godine. Pritisak, Žaklina Tatalović. Živa nisam, ali nateram se da pročitam. Kad tamo...Najgori užas od svih.  

Vlasnik Pinka Željko Mitrović... uh... odbio... teško mi i da izgovorim... odbio da odgovori na pitanje novinarke N1 Žakline Tatalović.  

E, to je, to. Nema dalje. Što reče Veran, kraj novinarstva.   

Elem, novogodišnje dodele paketića u "devedesetdvojci" i groznog Deda Mraza setila sam se pre nekoliko godina kada smo shvatili da on ovom mom, zajedno sa sadašnjim predsednikom UNS-a, a tada protivkandidatom moga muža, namešta da bude optužen za pretnje tom protivkandidatu pred komisijom za napade na novinare, ne bi li tako uticali na glasanje na izbornoj skupštini UNS-a.  

"Kakav pokvarenjak, nije ni čudo što deca beže od njega", rekla sam zajedljivo pošto mi je ovaj moj prepričao razgovor sa Deda Mrazom koji mu je javio da će pokrenuti postupak pred tom komisijom. 

"Kakva deca, čija deca?", pogledao me je zbunjeno.  

"Kako čija? Novinarska", odgovorila sam nervozno jer me je dodatno iznerviralo što se ovaj moj uopšte oko svega toga ne nervira.  

"Pa, jesi ti zaboravio kako su se deca plašila i plakala kad im je on davao paketiće. Dete od dve godine ga je procenilo odmah, a ti ne. A znamo da deca i životinje ne vole loše ljude, zar ne?", poentirala sam.  

Danima posle toga sam zamišljala da negde naletim na Deda Mraza. 

"Hoću, bre, da ga pitam je l' tvoj posao i te komisije da diskreditujete i proganjate svoje neistomišljenike i nezavisne novinare koji se ne uklapaju u nečije političke vizije? Je l’ posao komisije da utiče ko će da upravlja udruženjima? Hoću da ga pitam, bre, je l’ i ove lažne optužbe dodao u svoje statistike i što mu se u statistikama ne nalazi niko od onih novinara koje je Tadić "počistio" iz Politike 2009. godine u najvećoj čistki novinara od 2000. godine do danas? Ma, samo da ga vidim", pretila sam dok me je ovaj moj smirivao i ubeđivao da će neće biti ništa od tog montiranog procesa i da im je namera samo da ga zastraše, on – lažni Deda Mraz i onaj pravi državni službenik.  

Tako je i bilo. Nekoliko dana kasnije, jedan od članova Deda Mrazove komisije ispričao nam je u poverenju da je komisija odbila da raspravlja o očigledno izmišljenim optužbama. A optužba je bila, kako nam je taj ispričao, jer nismo znali o čemu se radi, da se državni službenik i protivkandidat ovog mog oseća ugroženim, jer je ovaj moj otkrio i javno rekao da je UNS na Kosovu i Metohiji tajno, mimo znanja članstva, registrovan kao odvojena celina i da je formalno otcepljen od matičnog udruženja. Objavljivanje ove istinite informacije državni službenik i član komisije imali su nameru da predstave kao pretnju. Koju će Deda Mraz uredno da stavi u statistiku i da je naplati na nekom od svojih projekata. 

Međutim, kako Deda Mraz nije uspeo da ispuni želju državnom službeniku da osude ovog mog za pretnje, želje onih koje je jak i nezavisan UNS ugrožavao, ispunili su vlasnici i urednici Gašićevih i Šolakovih medija i udruženja novinara na čijem čelu se nalaze, protivno novinarskom kodeksu, članovi političkih stranaka. Oni su uspeli u istorijskom poduhvatu da na čelo najstarijeg srpskog udruženja novinara instaliraju čoveka koji i nije novinar nego je državni službenik, zaposlen kao direktor u Domu kulture. Tako je Udruženje novinara Srbije oteto od novinara. A i od Srbije.  

Eto, to mi se sve vratilo kada sam videla juče Deda Mraza kako daje izjavu povodom mitinga podrške napadnutim novinarima N1 kojima  je jedan od ljudi iz šatora ispred Skupštine polomio kameru. Kaže, nikada za poslednjih 25 godina novinari nisu bili ugroženi kao danas, to se nikad nije ovde dogodilo, a ove poslednje dve godine, to je, baš, baš užas jedan. Najužasniji.  

"A Ćuruvija, Pantić, onaj Jovanović iz Grocke što mu je spaljena kuća, to ništa, a?", pitam retorski ovog mog pošto mi Veran nije pri ruci. On sleže ramenima, opet ga ovaj ne nervira. Mene opet da.  

Ne budem lenja, odem da pogledam te statistike. Kad, tamo, stvarno, poslednjih godina nikad gore. Osim 2008. godine. Tada je bilo strašnije nego sada kada je nikad gore.  

Tada, te 2008. godine je bilo čak 69 fizičkih napada na novinare, piše u Bazi napada na novinare. Što je skoro duplo više nego u poslednje tri godine zajedno uključujući i ove dve poslednje godine kada je "nikad gore".   

Iz baze se može videti i da novinari danas trpe pritisak više nego ranijih godina. Opisani su brojni slučajevi. Sami užas.  

Kaže: "Novinar Veljko Pajović dobio je nekoliko ozbiljnijih uvreda putem mesindžer aplikacije nakon prikazivanja na Informer TV njegovog reporterskog javljanja za TV N1 i namere da se njegovo izveštavanje prikaže kao iskorištavanje dece za vređanje drugih. Pajović je u javljanju upozorio i objasnio deci da ne smeju pogrdno da skandiraju i vređaju druge, međutim Informer TV je to potpuno drugačije prikazao, što je uzrokovalo upućivanje uvreda Pajoviću. Novinar nije prijavo slučaj nadležnim organima."  

Pa napad na 26 novinara... Odjednom.  

"U Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu, za vreme događaja 5. septembra u Novom Sadu, gde su se studenti i građani sklonili od suzavca, policija je nasilno ušla potiskujući okupljene. Ljudi su zatvoreni u amfiteatar, legitimisani i pretresani; neki su privedeni. Skoro ceo tim studentskog medija blokada.info zadržan je u zgradi. Redakcija i tim Blokada.info bili su izolovani od ostalih studenata i građana zato što su snimali; oprema im je oduzeta, a nekoliko njih je odvedeno u policijsku stanicu. Oni su pušteni nakon što su dali izjavu policiji. 

Deo opreme je ostao na Rektoratu, jedan deo je oduzet najverovatnije od strane policije, dok postoji verovatnoća da je neki deo otuđen od strane za sada nepoznatih lica".  

Pa... "U Kraljevu su 7. oktobra nepoznati počinioci zalepili nalepnice sa natpisom "Ispumpavanje" na prostorije redakcije časopisa "Sidža". Redakcija smatra da je ovo direktan pritisak na njih zbog njihovog rada."  

Ili ono kad je Informer objavio tekst pod naslovom "Skandal nad skandalima – u tajkunskom 'Radaru' Vučić izrešetan i raskomadan". "U tekstu je Koraksić targetiran i predstavljen kao neko ko godinama crta ovakve karikature", navodi se u bazi.  

"Čekaj bre, sad ništa ne razumem. Mogu da razumem i da onaj novinar nije kriv što deca vređaju u lajvu, on ih je lepo zamolio da ne vređaju u programu, ali deca ne slušaju, šta će čovek, ne možeš ni svoju decu danas da vaspitaš a ne tuđu, nije on kriv što deca uživo vređaju, prevarilo ga, otišlo u etar, i šta će sad.  Ajde, razumem i ovaj napad na svih 26 članova redakcije, ajde i to može da se proguta, desi se da cela reakcija dođe na zadatak, tamo ih nahvata murija, sve ih privede, neko im pokrade neku opremu, i to može da se piše u napade ili makar pritisak. Ajde i ovi što su im na prostorije zalepili 'ispumpavanje', razumem da ovi što drugima lepe 'pumpaj' to 'ispumpavanje' shvataju kao pretnju. Ali, ovo sa Koraksom ne kapiram. Je l', crta on raskomadanog Vučića ili ne crta?", pitam iznemoglo.  

"Crta", odgovara ovaj moj smoreno.  

"Pa, kako sad njemu Informer preti zato što su rekli da crta ono što crta", pokušavam da raščlanim problem. 

Taman sam htela da nastavim sa pitanjima, kad vidim objašnjenje karikaturiste. Kaže, odsečena glava Vučićeva nije stvarno, nego je figuratiuvno, nije on crtao da je Vučić fizički raskomadan, nego psihički. A ovi što vide to drugo to je zato što to drugo i žele. Eto. Ukratko.  

Sad mi je mnogo jasnije. Pa, neće, valjda, karikaturista da bude kriv što publika kad vidi odsečenu glavu Vučića, odmah pomisli na odsečenu glavu Vučića. Oni što misle da je to pretnja Vučiću, misle to zato što su sami skloni pretnjama. There you go. 

I znate onaj momenat, kada znate da treba da stanete, da zauzdate svoju radoznalost, da prekinete da zabadate nos gde mu nije mesto, ali ne možete da se obuzdate i kažete, ma daj još samo jedan primer, još jedan i to je kraj. E, desilo mi se baš to. Pomislim, daj da još jednom zavirim u tu bazu, šta može da bude strašnije od onoga što sam već videla. I tu se prevarim. 

Otvaram slučaj koji se dogodio 13. 7. 2022. godine. Pritisak, Žaklina Tatalović. Živa nisam, ali nateram se da pročitam. Kad tamo...Najgori užas od svih.  

Vlasnik Pinka Željko Mitrović... uh... odbio... teško mi i da izgovorim... odbio da odgovori na pitanje novinarke N1 Žakline Tatalović.  

E, to je, to. Nema dalje. Što reče Veran, kraj novinarstva.