Kolumna Dragutina Matanovića: Zašto obojenoj revoluciji smeta srpstvo

U pravoslavlju crkveni praznici nisu samo datumi, nego podsećanja na merila života – orijentiri ka ispravnim vrednostima koje oblikuju identitet.

Krstovdan, koji smo proslavili pre nekoliko dana, upravo predstavlja podsetnik da se vera i identitet ne grade na sili, već na žrtvi, istrajnosti i odgovornosti. Krstovdan se praznuje u znak sećanja kada je sveti car Konstantin, nakon pobede, podigao krst umesto mača. Poruka zahvaljujući kojoj je srpski narod opstao kroz vekove – za trijumf nije potreban samo mač, nego vrednosti koje stoje iznad sile.

U istom duhu, u srpskom narodu oblikovala se i krsna slava, praznovanje svetitelja – zaštitnika porodice, kao jedinstveno nacionalno obeležje koje se kroz svetosavski poredak prenosilo s pokolenja na pokolenje. Događalo se kroz istoriju da su narodi asimilovani, kroz jezik, ime, ili su se stapali sa sličnim kulturama. Međutim, Srbe je upravo praznovanje krsne slave sačuvalo od nestanka i asimilacije. Kada su se menjale granice i vlasti, narodi i okupatori, ovaj dokaz identiteta ostajao je u kući. Van domašaja vlasti, u porodici – tamo gde je najteže da se izbriše nasleđe.

Tokom vekova pod Turcima, zabranjivano je gotovo sve što je u sebi nosilo obeležje nacionalne pripadnosti. Crkve su rušene, zvona su utihnula, ali narod opstao zahvaljujući porodičnom praznovanju slave, koja je uvrštena na UNESCO-vu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa kao unikatan simbol identiteta, nasleđa i porodičnih veza.

Dolaskom titoista na vlast 1945. srpska slava se ponovo našla na udaru. Mnogi su gubili posao, ili mogućnost napredovanja, jer se ne odriču „zaostalih običaja“. Posebne represije vršene su nad pravoslavnom crkvom, dok se porodično praznovanje svetitelja zabranjivalo – ne zbog borbe protiv religije, već zbog uništenja tradicije srpskog naroda. Srpske sveštenike su srpski komunisti jahali kao dokaz svoje privrženosti ideologiji brozovskog Kumrovca.

I danas se, gotovo po istoj matrici Osmanlija i komunista, samo u drugačijem obliku, vrši pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu. Sa istim ciljem – uništiti živo svedočanstvo kontinuiteta koji nijedna vlast i nijedan okupator nije uspeo da prekine.

Slučajni Srbi, antisrbi i srpske ustaše, koji za sebe kažu da „nisu učlanjeni u tu instituciju“, sebi daju za pravo da patrijarha Porfirija nazivaju Profitije, dok crkvene velikodostojnike nazivaju udbašima, pedofilima, švercerima i manijacima. Cilj je da se diskredituje i obezvredi ugled SPC, kako bi presekli kontinuitet koji Crkva čuva – vezu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Cilj je da se nametne nekakav globalistički građanski narativ, u kome nema mesta za tradiciju, porodicu i kolektivni duh.

Ilustracija ovog modela je način na koji je lokalni portal „OzonPress“ iz Čačka pisao o proslavi Božića. Praznično okupljanje proglasio je orgijama ruralnog sveta, bukom i primitivizmom. Tekst obiliuje prezirom prema veri, običajima i srpskom identitetu, pa samim tim i sopstvenim precima. Autošovinistička opoziciona platforma. Upravo iz ovih antisrpskih krugova je potekao i napad na Anu Bekutu u Čačku, tokom proslave Srpske Nove godine.

Ali autoru „osetljivom na božićnu radost“, nije nijednom zasmetala višemesečna buka sa protesta, lomljava prozora i vrata Gradske kuće u Čačku od strane nasilnih blokadera. Nije im zasmetala blokada puteva i raskrsnica, niti su ikada pohvalili novoizgrađene puteve i raskrsnice koje su blokirali.

Za njih, blokade su pravo, građanski aktivizam, dok za proslavu Božića ne sme i ne može biti razumevanja. Upravo u ovom neskladu između podrške tzv. građanskom aktivizmu i otpora proslavi tradicionalnih praznika, vidi se prava namera: ne smeta okupljanje, nego smeta što se narod okuplja oko crkve. Ono što su započeli Turci, nastavili titoisti, danas očigledno pokušavaju i blokaderi – Srbe pretopiti u neku drugu, poslušnu naciju, koja će služiti tuđim interesima.

Otuda i sva sila besnila i mržnje prema predsedniku Vučiću. On je poslednja brana slamanju Srbije i rasrbljavanju Srba. Ne postoji savremeni lider Srbije koji je na razne načine toliko pomogao našim crkvama i manastirima. Isključivo zahvaljujući Vučiću završen je i čudesni hram Svetog Save, čija je izgradnja započeta u maju 1935. godine.

Zato Vučića dehumanizuju i kriminalizuju, i negiraju sve rezultate ekonomskog i vojnog jačanja Srbije, i nacionalnog buđenja srpskog naroda. Zato iživljavanje na performansu blokadera u Čačku nad kartonom sa njegovim likom. Zato blokaderka Bralović, u nekontrolisanom životinjskom besu, poručuje: „Ma ima, bre, da ih jašemo i šutiramo. U katran da ih valjamo i u perje. Sve su zaslužili. Nisu oni zaslužili da kao ljudi robijaju jer i robija je za ljude”.

Ono što nije pošlo za rukom ni Mehmedu Osvajaču, ni Brozu, neće uspeti ni blokaderima, koji pod izgovorom modernosti i „građanske svesti“ pokušavaju da izbrišu pamćenje i duh naroda. Na putu neprijatelja Srbije uvek se ispreči srpski narod! Tako i danas – braneći Vučića, narod brani sopstvenu državu.

P.S. Aleksandar Vučić: „Ponosan sam što sam na čelu pristojne i normalne Srbije koja se svog snagom suprotstavlja onima koji bi da jašu, siluju i, u katranu i perju valjaju druge ljude, samo zato što drugačije misle“.