Kolumna Dragutina Matanovića: Povampireni titoista – tatin mali Đokić

Kolumna Dragutina Matanovića o rektoru Vladanu Đokiću.

Da li bi Vladan Đokić bio rektor Beogradskog univerziteta, da mu otac nije bio dekan na Arhitektonskom fakultetu na kome je studirao, a onda postao i profesor? Pitanje je da li bi mladi Vladan i diplomirao da nije bilo tate titoiste, vernog sledbenika srbomrzačke komunističke ideologije.

Svi titoisti, kao i svi slučajni Srbi i drugosrbijanci, nepogrešivo znaju – budi protiv Srbije i bićeš doživotno deo privilegovane srpske kvazielite. Pod zaštitom određenih antisrpskih centara moći na Zapadu. Njihova jedina obaveza je da uvek budu na strani srpskih neprijatelja. Da rasrbljuju ono što je srpsko i brane sve antisrpsko.

Takav je i naš Vladan. Kada je poželeo da bude dekan Arhitektonskog fakulteta, da nastavi stopama svog tate, pretvarao se da je veliki patriota. Srpska napredna stranka mu je bila najbolja na svetu. Nestvarno je koliko je tada hvalio Aleksandra Vučića. Funkcioneri vladajuće stranke bili su mu dragi poput Brozovih političkih komesara koji su malog Đokića ljuljali u detinjstvu.

A kada se dokopao rektorske fotelje, okrenuo je ćurak. Kao da se čovek iznenada duhovno povampirio. Čim je pomislio da bi stranci, uz pomoć domaćih antisrba, mogli da preuzmu vlast, stavio im se bezrezervno na raspolaganje. Ambicije su mu vremenom narasle pa je poželeo da bude veliki Đokica. Predsednik ili bar premijer Srbije! Spreman da zarad nove fotelje i po nalogu stranaca sprovodi totalitarističke čistke protiv onih koji štite interese srpskog naroda.

Da zabrani svako mišljenje koje se razlikuje od mišljenja njegovog i njegovih kolega poluintelektualaca. Ljudi tanke kulture i obrazovanja, bez moralnih principa. Kmetskih duša, ljudi koji bi slali na robiju svakoga ko drugačije misli. Po obrascu titoističke 1945, kada su najumnije srpske glave „plivale Savom i Dunavom”, što njegov ideološki drug Jovo Bakić želi da ponovi.

A setimo se kako su Đokića nekad prozivali tajkunski mediji. Tada su govorili da je nesposoban, nečastan. Novinarka Jovana Gligorijević je još 2021. pisala o Đokiću kada je na izborima za rektora pobedio Ivanku Popović: „Što vlast želi, vlast i dobije.” Iste godine ga je i pokojna profesorka Srbijanka Turajlić na N1 nazivala nekvalifikovanom osobom i igračem vlasti koji je „ugušio autonomiju Univerziteta u Beogradu”. A sada nas ti isti mediji uveravaju da upravo Đokić treba da nas vodi u svetlu budućnost.

U decembru 2024. neki studenti su ga izbacili iz zgrade Rektorata, koju je kapetan Miša Anastasijević zaveštao svojoj državi. Od tada nejaki Đokica više nije dolazio na posao. Predao se bez borbe. Od tada mali Đokica u stavu mirno sluša direktive „studentskih” plenuma. A hteo bi državu da vodi! Izdao je decu koja su želela da uče i priključio se blokaderima i anarhistima koji mrze Srbiju. Priklonio se Dinku Gruhonjiću i najcrnjim srpskim ustašama, onima koji se slažu sa rečima Šolakovog reportera iz Knina 2024. godine: „Od kada su Srbi otišli odavde, Hrvatska je prodisala.”

Srpske ustaše su brojna kolona blokadera tesno povezana sa hrvatskim bezbednosnim strukturama. I dokaz da hrvatska obaveštajna i politička zajednica finansijski, logistički i ideološki predstavlja očiglednu bazu obojene revolucije u Srbije.

Prvi čovek Beogradskog univerziteta odbija sastanke s predsednikom i premijerom Srbije, ali drži političke govore na blokaderskim skupovima! A ne može ni dve rečenice da sklopi, jer je intelektualno i politički nepismen. Na skupu ispred Rektorata, u koji ne sme da uđe, Đokić se piskutavim glasićem obratio okupljenima, čitajući unapred otkucani govor. I poručio da ima mladih koji „želu” da ostanu u ovoj zemlji. Zaboravio je da kaže da on i njegovi kompanjoni „želu” da uzmu vlast i ruše ovu zemlju.

Opsesivno sanja fotelju i zato traži podršku za rušenje Srbije u inostranstvu. Antisrpska blokaderska glasila već su ga izabrala da bude prvi na „studentskoj listi”. Iako na toj listi nećete naći bilo koga mlađeg od 60 godina. Kažu, Đokić se sprema „na crtu” predsedniku Vučiću! On, koji je dno ljudskog beščašća dotakao iskazujući otvorene političke ambicije, istovremeno zadržavajući funkciju nespojivu sa političkim angažmanom.

Ima još nešto o Đokiću. Ili Đokici. Možda i on, poput nekih njegovih idola sa Zapada, sanja „rajsko” ostrvo gde bi bio „okružen mladima”. O tome je svojevremeno sanjao i general Petar Živković, učesnik obaranja dinastije Obrenović. Nesumnjivo, Vladan se izvanredno uklapa u perverznu vouk kulturu globalističkog Zapada. Iako još ne izlazi iz ormana.

Njemu i njegovim blokaderima za sve je kriv Vučić. Kriv je i što smo 2017. uveli programiranje u škole, što smo rekonstruisali mnogo škola, što smo povezali sve škole na brzi bežični internet, što smo povećali plate prosvetnim radnicima i na hiljade njih prebacili na ugovore za stalno, što smo školarine za studente smanjili za 50%, što smo osnovali prve naučne institute… Za sve je Vučić kriv.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi smo godinu dana trpeli teror, izdržali smo ga. Uvek kada Srbija bude jaka, uvek će biti napadana, uvek će da gledaju da je sruše.”