Kolumna Dragutina Matanovića: Srpski politički talibani neće pobediti slobodnu Srbiju

Kolumna Dragutina Matanovića o srpskim političkim talibanima.

Reč taliban u prevodu sa paštunskog, jednog od zvaničnih jezika u Avganistanu, znači student. Pokret je nastao ranih devedesetih godina prošlog veka kada su polaznici islamskih verskih škola hteli da se posvete moralnom pročišćenju i pravdi nakon godina rata. Rezultati njihove vladavine su ekstremno siromaštvo naroda, ograničavanje slobode govora – hapšenja, tortura i nestanci kritičara i neistomišljenika. Uvođenje javnih pogubljenja, bičevanja i amputacija za one koji krše zakone talibana.

Podseća li vas ovo na neke u Srbiji? Na „studente” sa kodnim imenima Alek i Kaluđer i njima slične, koji kao u špijunskom trileru dolaze u Smederevsku Palanku da sa izborne liste opozicije izbacuju i čiste imena onih koji im nisu po volji. Ti „studenti” koji neprestano protestuju nisu nikakvi studenti, oni su blokaderi. Blokaderi talibanske ideologije. Predvode ih neki profesori talibani, koji bi da rasrbe srpski narod, sruše Srbiju i unište joj sve istorijske, moralne i verske vrednosti. Samo da bi se dokopali vlasti.

Otuda skoro godinu dana blokaderski protesti, čija je kulminacija bila 15. marta prošle godine u Beogradu. Došli su s namerom da „dan D” dočekaju na ulicama Beograda. Organizacija skupa 15. marta koštala je bar 20 miliona evra. Ne sumnjajte da su to platili stranci. Ne sumnjajte da su oni 15. mart videli kao šansu da ugase slobodnu i nezavisnu Srbiju.

Procena MUP-a bila je 107.000 učesnika. Blokaderska organizacija „Arhiv javnih skupova” izašla je sa naduvanim brojevima između 275.000 i 325.000 ljudi. Bio je to najveći i najžešći udar unutrašnjih i stranih neprijatelja Srbije na srpsku državu. Na svaku našu porodicu. Na univerzitete i škole, Srpsku pravoslavnu crkvu, srpske institucije. Pokušali su da na prevaru i silom otmu našu budućnost, ali nisu uspeli. Narod ih je porazio.

Zloupotrebivši emocije ljudi zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, antisrpski blokaderi usmerili su ogorčenje dela građana za političke svrhe. Proglasili su da su vlast i predsednik Aleksandar Vučić krivi zbog ove tragedije. Da su ubice krvavih ruku! Krvave ruke nisu poziv na demokratske izbore. Svako ko je podigao simbol krvave ruke želeo je ubistvo Vučića i njegove porodice. To je suština.

Sve je 15. marta bilo spremno za nasilni scenario. Novosadska ustaška teroristička grupa Mile Pajić pripremala je upad u srpske institucije i nasilno svrgavanje vlasti. Zahvaljujući narodu koji je prepoznao opasnost, naše srpske ustaše su podvile rep. Neki su pohapšeni, a neki su, poput Mile Pajić, pobegli u „lijepu njihovu” pod skute hrvatske obaveštajne službe.

Pretnja građanskog rata 15. marta u režiji hrvatskih i srpskih ustaša – lebdela je u vazduhu. Skup 15. marta zamišljen je da kulminira nasilnim prevratom po modelu ukrajinskog Majdana. Ali državnik i vrhunski političar Aleksandar Vučić, kao u grandioznoj šahovskoj partiji, nije dopustio da Srbija bude poražena, da srpska deca ginu u bratoubilačkom sukobu. Pravovremeno je formirao takozvani Ćacilend u Pionirskom parku, poslednju liniju odbrane naroda i države.

Tog dana čak su i delovi policije, po naređenju svojih pretpostavljenih i na mig stranih službi, okrenuli svoje duge cevi ka Ćacilendu i Predsedništvu. Samo odlučnost okupljenog naroda u Pionirskom parku i predsednika da brani Srbiju sprečila je neki novi 5. oktobar. Ili nešto još mnogo gore – bratoubilački rat.

Oko 19 sati ispred Narodne skupštine, grupa okupljenih počela je da baca različite predmete i pirotehnička sredstva. Studenti u žutim prslucima su se povukli i rekli da ne snose odgovornost za sve što će se dalje dešavati. Na kraju, shvativši da su poraženi i da nemaju nikakve šanse da ostvare svoj zločinački naum, upotrebili su poslednje sredstvo koje im je ostalo na raspolaganju – laž o zvučnom topu! Da je takvo oružje upotrebljeno, ljudi bi padali po ulicama, krvarili bi iz ušiju, i bar bi neko čuo neki zvuk. Ali toga jednostavno nije bilo. Čak im ni Brisel nije poverovao.

Posle 15. marta, kada je blokaderima i njihovim inostranim tutorima postalo jasno da neće uspeti nasilni prevrat, odbacili su plašt „studentske” i „građanske” pobune i otvoreno ušli u političku arenu. Tada je javno pokazano da iza svega ne stoji „tuga za žrtvama”, već političke ambicije i strani finansijeri. Sa jedinim ciljem da zaustave i slome Vučićevu uspravnu, uspešnu i slobodnu Srbiju.

Zato se i dalje seje toliko mržnje, toliko nasilja. Zato ima toliko političke boleštine u našim gradovima i selima. Britanci i brozovi titoisti jednom su već uspeli da srpski narod podele na četnike i partizane. Podeliti Srbe je njihova istorijska namera. Iza koje stoje geopolitički ciljevi. Ali čak ni devedesetih godina, dok smo živeli u ratovima i haosu, nismo se toliko mrzeli kad se nismo slagali. Neverovatno je šta su stranci uspeli zahvaljujući Šolakovim fabrikama laži i stotinama miliona evra.

Plenumaški i blokaderski pokret više ne može da sakrije da su samo marionete stranih ambasada i službi i da im je jedini cilj destabilizacija Srbije. Zato su izuzetno važni predstojeći lokalni izbori u 10 gradova!

To nisu samo lokalni izbori. To su izbori za Srbiju, za državu i za sve naše porodice. Samo pobede liste Aleksandra Vučića garantuje da će Srbija sačuvati svoj mir i siguran pravac razvoja. Da će sačuvati svoju slobodu i političku nezavisnost.