Kolumna Dragutina Matanovića: Izbori 29. marta – ne zaboravimo nasilje blokadera

Rušenje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, 1. novembra 2024, za antisrpske blokadere bilo je zeleno svetlo za rušenje Srbije. Taster su pritisnuli zapadni centri moći. Blokaderi su odmah udarili na najsvetije – obrazovni sistem i versku i moralnu tradiciju srpskog naroda. Uveli su satanističke obrede “16 minuta ćutanja”, pijani i drogirani noću su “sekli kolač” ispred Hrama Svetog Save.

Planski su rušili poverenje u vojsku, policiju, bezbednosne službe… Na svojim nezakonitim skupovima napadali su i tukli šipkama policajce, čiji je jedini greh bio to što štite ustavni poredak i sigurnost svakog od nas.

Ništa im nije uspelo. Teroristička ustaška grupa Mile Pajić morala je da beži u novu domovinu Hrvatsku, gde su i danas pod zaštitom tamošnje obaveštajne agencije. Nije im uspeo prevrat po modelu krvavog ukrajinskog Majdana. Pokušali su da podbune narod i izmišljotinama o “zvučnom topu”, ali im se sve srušilo.

Nije predsednik Vučić naseo na provokacije stranih službi, koje su želele da poteku reke srpske krvi. Plan je bio da 15. marta prošle godine udari Srbin na Srbina. A da se London, Berlin i Zagreb raduju što su se braća zavadila kao za vreme Drugog svetskog rata, kada smo se podelili na partizane i četnike.

Nećemo nikad zaboraviti blokade ulica i trgova radi paralisanja Srbije. Da bi sve stalo, da bi se srušila Srbija. Nećemo zaboraviti njihovu “kontejner” revoluciju, kada su blokirali saobraćajnice. Nećemo zaboraviti kako su palili i napadali prostorije Srpske napredne stranke, a njene članove žive hteli da spale u Novom Sadu.

Setimo se samo nekih primera nasilja blokadera. U Pionirski park, gde su hrabri ljudi mesecima čuvali Srbiju, stalno su upadali sa ubilačkim namerama. Blokader Vladan Anđelković, poznat po nasmejanim slikama sa hrvatskim premijerom Plenkovićem, upucao je čoveka ispred šatora.

Setimo se linčovanja dekana novosadskog DIF-a Patrika Drida. I bušenja guma vozilu Hitne pomoći tokom pomoći nesrećnom čoveku. Setimo se izazivanja jezivog haosa u Valjevu izmišljotinom Šolakovih medija o navodno preminulom dečaku.

Setimo se užasnog nasilja u Nišu, kada su doktora Jerkana i divne žene iz ovog grada mučki zasipali jajima i kamenicama. Setimo se paljenja kontejnera po Beogradu i izazivanja rizika od zaraze. Setimo se napada na Svetosavsku akademiju u Matici srpskoj.

Setimo se ludačke mržnje koju su širili i bestijalnog nasilja prema svakome ko drugačije misli. Posebno ostrašćeno prema ženama. Setimo se pretnji predsedniku Aleksandru Vučiću i laži o njemu. Da će ga baciti u reku, dinstati, seći i peći, odrubiti mu glavu, razneti puškama, da mu roditelji nisu roditelji, a da mu dete nije dete. Onog trenutka kada su upotrebili simbol krvave ruke, optužili su predsednika Vučića da je kriv za novosadsku nadstrešnicu i smrt nevinih ljudi. Što je ujedno bio i poziv da se on i njegova porodica ubiju.

U svom ideološkom balonu, gde su smele da ulaze samo laži sa Šolakovih propagandističkih platformi, blokaderi su postali umišljeni bogovi. Postali su istovremeno i tužioci i sudije, sa pravom da odlučuju o tuđim životima. Nema suđenja, kao što nije bilo ni u vreme titoizma 1945. – dovoljno je da masa zaurla ispred sudnice “Na smrt!” i sudija bi istog trenutka potpisao smrtnu kaznu. Nema dokazivanja krivice, nema odbrane optuženog! Zato su i pretili da će neistomišljenike valjati u katranu i perju, jahati, šutirati, lustrirati…

Sve akcije blokadera obeležene su mržnjom. Nošeni su ličnim frustracijama, nezadovoljstvom sobom, poslom koji rade, porodičnim odnosima, pozicijom u društvu... Mnogi od njih glumataju “studente revolucionare” iako su u ranim sedamdesetim godinama. Jasno je da su ušli u politiku zarad ličnih ambicija. Jasno je da ne žele “promene” za Srbiju – već promene za sebe!

Blokaderi nemaju imena i prezimena. Samo šifrovane nadimke. Nemaju ni obrazovanja ni političkog iskustva. Ali su oni nekakva kvazielita. A svi ostali koji imaju škole i znanja su ćaciji. Ćacije ne treba ni lečiti. Ćacije je dozvoljeno i ubiti na ulici bez povoda, kao u vreme Hitlera, Musolinija i Pavelića. Svi koji su za Aleksandra Vučića su “oni koji imaju najmanje prihode i zadovoljavaju se obilaskom Beograda i sendvičem – to jeste njihova glasačka mašina, najneobrazovaniji deo stanovništva”, kako je nedavno izjavila jedna ocvala glumica.

Blokaderi su korisni idioti obojene revolucije i stranog faktora. I svi odreda su slučajni Srbi i autošovinisti, koji se slažu sa rasističkom ideologijom iznetom u jednoj seriji na javnom servisu RTS, gde se kaže: “Otkad su ovde došli Srbi sa Kosova, mi zaključavamo kuće.” Blokaderi mrze Republiku Srpsku, priznali bi nepostojeći genocid u Srebrenici, dozvolili bi “vojvođansku naciju i republiku”, uveli bi sankcije Rusiji…

Zato izbori 29. marta nisu samo lokalni. Oni su nacionalno važni, na njima branimo državu, srpski narod, srpski identitet i Crkvu. Ne sme se dozvoliti da žuti drugosrbijanci ikada više odlučuju o sudbini Srbije. I da je na tacni predaju srpskim neprijateljima. Većinska Srbija se odbranila od antisrpskih blokadera i pobedila. Pobediće i 29. marta najjačim oružjem – olovkom na biračkim mestima.