Kolumna Dragutina Matanovića: Izbori 29. marta – ne zaboravimo anarhističke plenumaše

Kolumna Dragutina Matanovića o plenumašima.

Radikalna revolucija koja se danas u Srbiji promoviše kroz takozvane studentske plenume ne počiva na reformi i pravdi već na ideji rušenja. Ne popravljati – nego spaliti. Ne menjati – nego izbrisati. To je stara, istorijski kompromitovana matrica: društvo se proglašava nepopravljivim, a zatim se nudi „novo“, navodno pravednije, koje uvek počinje nasiljem, a završava se terorom.

U toj matrici nema mesta za duhovnu, ni ljudsku vrednost. Svaka revolucija koja polazi od „apsolutne istine“ neminovno dolazi do zaključka da oni koji se toj istini protive moraju biti uklonjeni. Kao „kočnice istorije“. Kao „klipovi u točkovima revolucije“.

Maksimilijan Robespjer je u vreme Francuske revolucije jasno definisao logiku: „republika vrline“ ne može se uspostaviti bez terora nad njenim neprijateljima. Rezultat su bile hiljade giljotiniranih i društvo koje je, umesto slobode, dobilo strah.

Vladimir Iljič Lenjin je usavršio model – uveo je koncept profesionalne revolucionarne avangarde. Mala, ideološki „prosvetljena“ grupa vodi mase, a „crveni teror“ postaje legitimno sredstvo protiv svih koji ne pristaju na novu dogmu.

Pol Pot je tu logiku doveo do krajnjih granica: u pokušaju da „resetuje civilizaciju“, ukinuo je gradove, obrazovanje, novac – i ubio gotovo četvrtinu sopstvenog naroda.

Josip Broz Tito je još bio najmilosrdniji među njima i surov samo prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kao hrvatsko čedo Ante Starčevića, sakrio je istinu o Jasenovcu i u periodu 1944–1945. pobio oko 60.000 Srba, uništivši srpsku elitu.

Svaka od tih revolucija počinjala je sa studentima, intelektualcima, „probuđenima“. Sa uverenjem da znaju bolje od naroda šta narodu treba. I svaka se završavala isto – tragično po narod.

Slično se danas krije iza plenumaške retorike malobrojnih studenata u Srbiji. Jer kada čujete da „sistem mora pasti“, da „nema kompromisa“, da „institucije ne postoje“ – slušate eho istih ideja koje su kroz istoriju proizvodile haos, a ne pravdu.

A iza svega se krije potpuna netransparentnost. Nema imena, nema odgovornosti, nema jasne strukture odlučivanja. Ko se nalazi u studentskim plenumima? Ko donosi odluke? Ko određuje zahteve? Ko daje legitimitet maloj, glasnoj grupi da govori u ime svih studenata? „Cipiripiji“ i „Kaluđeri“ kao trbuhozborci Jove Bakića i Dinka Gruhonjića? Ili nekih drugih univerzitetskih profesora mediokriteta, nezadovoljnih svojom stručnom i društvenom pozicijom. Užasnutih svojim porodičnim ili seksualnim životom.

Istorija nas uči da su studenti često bili pokretačka energija, ali retko stvarni kreatori događaja. Skoro uvek samo instrument u rukama većih i organizovanijih struktura. U rukama moćnih i bogatih.

Ka tim strukturama naše plenumaše su gurnuli njihovi profesori, pretvorivši ih u sredstvo političke borbe. Borbe za lični materijalni interes, svoju karijeru, za svoj skorejevićki život. Univerzitet nije partijska baza, niti poligon za ideološke eksperimente, već mesto znanja i odgovornosti. Kada profesor zloupotrebi autoritet i poverenje studenata da bi ih usmerio u političke akcije, u anarhizam i trockizam, on direktno urušava i profesiju i instituciju kojoj pripada. I zakone svoje zemlje.

Mnogi od studenata plenumaša učestvovali su u jezivom nasilju na ulicama Srbije. U ispoljavanju bezgranične mržnje prema onima koji drugačije misle. U podršci „ustaškim studentima“ i „glasilima“ lijepe njihove. Za njih je istina Šolakova fabrika laži. Za njih je srpski narod krezub i sendvičarski i prema srpskom selu se odnose sa prezirom. A oni – svi odreda – nedovoljno su obrazovani, bez završenih fakulteta i bez političkog iskustva.

Plenumaši su napadali najvažnije institucije društva – od univerziteta, Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve, do policije koja je samo ispunjavala svoju dužnost. Bacali su eksplozivna sredstva, gađali kamenicama i udarali motkama sve koje su proglasili za ćacije – svoje neprijatelje. Palili su stranačke prostorije političkih protivnika. Sve u ime nekakve anarhističke ideologije njihovih impotentnih profesora.

U odnosu na 250.000 upisanih studenata broj studenata plenumaša je zanemarljiv. Ali oni su bestijalno agresivni, uvereni da su neprikosnoveni bogovi koji nose baklju pravde i istine. Oni nisu budućnost Srbije. Kao što ni Pol Potovi mladi Crveni Kmeri nisu bili budućnost Kambodže.

Od prevrata početkom 20. veka, preko 27. marta 1941, pa do savremenih obojenih revolucija, obrazac je sličan: mladost na ulici, ideali u govoru, a geopolitički interesi Zapada u pozadini. I svaki put, račun su na kraju plaćali narod i država.

Zato izbori 29. marta nisu samo političko pitanje. Oni su i test političke zrelosti društva. Da li ćemo poverovati da se država može graditi rušenjem? Da li ćemo prihvatiti da anonimne grupe studenata, bez odgovornosti, nameću političke agende? Ili ćemo se vratiti osnovnom principu – da se promene ostvaruju kroz institucije i demokratiju, a ne kroz anarhiju i haos? Jer istorija je neumoljiva: revolucije koje počnu u ime naroda, najčešće se završe protiv naroda.

I zato – ne zaboravimo studente plenumaše. Većinska Srbija se odbranila od antisrpskih blokadera i plenumaša i pobedila! Pobediće i 29. marta najjačim oružjem – olovkom na biračkim mestima.