Kolumna Dragutina Matanovića: Pojas Presvete Bogorodice u Hramu Svetog Save

Slika prva. Grupa srpskih hodočasnika nalazi se na Svetoj Gori. U nedelji posle Vaskrsa, manastiri su u posebnom „režimu“. Ne može se dolaziti baš po svojoj volji, jer se monasi odmaraju od prethodnih zahtevnih i celonoćnih službi. Srpski hodočasnici za preciznu satnicu nisu znali, pa su na kapiji zatekli samo jednog grčkog monaha, koji im je pomalo ljutito objasnio da je vreme poseta isteklo pre dva sata. Ali kada ih je na rastanku upitao odakle su, a oni mu odgovorili da su Srbi, situacija se odjednom promenila. Za Srbe – kapija se otvorila. Potom su dobili i mnoge poklone od manastirskog bratstva. Zašto?

To su im odgovorili monasi. Njihovi zadužbinari i veliki darodavci još od srednjeg veka bili su srpski carevi, kraljevi i vlastela. A tamo nema podele na stari vek, srednji vek i savremeno doba. Tamo je vreme nedeljiva celina, u kojem postoje dobri i loši ljudi. Srbi su za njih dobri ljudi i dobrotvori, bez obzira na to što su na čitavom Zapadu satanizovani 1990-ih godina. I monasi na Svetoj Gori znaju i o srpskoj istoriji, i o Nemanjićima i o Kosovu. Mogu da drže čas nekim srpskim istoričarima. Tako se Srbima otvaraju sve kapije Svete Gore, u Svetoj zemlji i na svim mestima gde se vreme i ljudi mere drugačijim aršinima nego u modernom svetu.

Slika druga. Pred Hramom Svetog Save u Beogradu desetine hiljada vernika. U savršenom redu i skladu, kao da su ista porodica. To valjda nacija i jeste. Proširena porodica, jedinstvena zajednica ljudi koji veruju u iste vrednosti i spremni su da dele istu sudbinu. U koloni pred Hramom su i stari i mladi. I zdravi i bolesni, i bogati i siromašni. Tu nema biznis klase i olakšica našeg vremena. Ljudi su naoružani samo ljubavlju i strpljenjem. Među njima se postepeno rađa razgovor, a onda prijateljstvo. Svi zajedno oplemenjeni su zajedničkim iskustvom poklonjenja svetinji, Časnom pojasu Presvete Bogorodice.

Sveti Sava se, odlazeći na Svetu Goru, našao u zemlji posvećenoj Bogorodici. Jer ženama je tamo uskraćen pristup. Ne zbog nekih mačističkih pravila već zbog toga što je tim poluostrvom, nekada pustim, prva hodala upravo Bogorodica Marija! I Hilandar, koji su Sava i Nemanja podigli, slavi Vavedenje Bogorodičino. Od tada su tamo ostali duboki srpski tragovi, neizbrisivi i osam vekova kasnije. Zato u onom manastiru otvaraju kapije srpskim hodočasnicima. I Pojas Presvete Bogorodice, koji je svojom rukom vezla, u dva navrata nalazio se u srpskim rukama tokom duge istorije kretanja od Svete zemlje do Svete Gore. Uvek čuvan kao najveća svetinja. U vreme Stefana Dečanskog i u vreme kneza Lazara. Pa je onda završio u svetogorskom manastiru Vatoped.

A u jednom istorijskom trenutku Pojas se vratio u Srbiju. Ljudi su to prepoznali, i u svim današnjim problemima, besmislu i prostoti u kojima često žive, osetili su značaj svetinje. I pohrlili da osete blagodat.

Antisrbi su zagraktali da se radi o idolopoklonstvu, da je Srbija postala „pravoslavna džamahirija“. Svako od njih je time pokazao i sopstveni autošovinizam i antisrpstvo. Razumeju oni važnosti Srpske pravoslavne crkve za razvoj države Srbije i zato je tako krvnički napadaju.

Najveći neprijatelji Srbije, od Turaka do hrvatskih ustaša, uvek su prvo napadali jezgro identiteta srpskog naroda – našu crkvu, naše ćirilično pismo i našu kulturu. I danas se unutrašnji srpski neprijatelji nepogrešivo prepoznaju po tome. Po jeziku mržnje prema srpskom identitetu i srpskom narodu. Pojedini profesori, nastavnici i blokaderi pravoslavnu svetinju su nazivali fetišom, a vernicima se rugali i podsmehivali. Marija Vasić kaže da ljudi koji su strpljivo stajali u redovima ispred Hrama veruju u primitivne magijske obrede. Kokan Mladenović upoređuje stotine hiljade vernika kod Pojasa Presvete Bogorodice sa publikom ustaše Tompsona. Nenad Čanak kaže „pojavljuje se pojas Presvete Bogorodice, kakav crni pojas, ima li moljaca negde“.

Te bolesne kritike, upućene građanima koji su došli da se poklone velikoj svetinji, jesu otrovno zlo koje se od početka hibridnog rata protiv Srbije sipa i po SPC. Budite uvereni da su koreni ovog besnila drugosrbijanaca nikli iz ustaškog i titoistočkog prezira i mržnje prema pravoslavlju i Srbima. Mračne ideologije uvek su bile svesne značaja Crkve, srpske kulture i običaja za očuvanje identiteta našeg naroda. Za njegovo sakupljanje i jedinstvo. Kilometarski redovi vernika i građana ispred Hrama Svetog Save, u ovo vreme jezive mržnje blokadera, veličanstvena su potvrda da će srpski narod opstati. Da će se izboriti za svoju državu i svoju crkvu.

Bogorodica se sa svojim Pojasem vratila i pogledala Srbe svojim blagim očima. Njen Pojas odlazi u Vatoped, ali pogled ostaje. I Srbi su se ovih dana vratili sebi. Sad je važno da pred pogledom Bogomajke ostanu dostojni i jedinstveni. Da ih ona prepozna, i da im otvori sve potrebne kapije.

P.S. Aleksandar Vučić: „Za Srbiju ovo predstavlja ogromnu nadu. I kako bismo bili manje izloženi napadima različitih stranih sila. I kako bismo mogli u mirnu luku da uvedemo srpski brod.“