Kolumna Dragutina Matanovića: Od političke borbe do lova na porodice – slučaj Paunovićke

Kolumna Dragutina Matanovića o blokaderskoj tužiteljki u penziji Jasmini Paunović.

Politička mržnja postala je sasvim legitimno političko oružje u Srbiji. Tokom pokušaja obojene revolucije mržnja prema predsedniku Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci postavljena je u temelje političke strategije unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja Srbije.

Mržnja, laži i dezinformacije su osnovni metod delovanja blokadera, zborova i plenuma, kao i njihovog propagandnog krila – luksemburških medija. Cilj nije politička rasprava već produbljivanje društvenih podela i stvaranje atmosfere permanentnog sukoba.

Politički stratezi sa Zapada odavno znaju da su bes i strah najjači pokretači ljudi. Zato se politički protivnik ne predstavlja kao čovek sa drugačijim programom, kome se treba suprotstaviti boljim programom, već kao oličenje zla koje mora biti uklonjeno.

Laži plasirane u javnosti, kao u slučaju Jovanjice, zvučnog topa ili dečaka ubijenog u Valjevu, kao i druge teške optužbe i izmišljotine imaju za cilj da se pobegne od razgovora o konkretnim političkim, ekonomskim i društvenim temama i njihovom rešavanju. Lažima se namerno zagađuje politički prostor. Demantiji laži nemaju odjek, a blokaderi svaki dan emituju novu laž i uvredu.

Brutalna kampanja protiv predsednika Vučića i njegove porodice dobila je skandalozan nastavak uključivanjem penzionisane tužiteljke Jasmine Paunović. Gostujući kod teoretičara zavere Dejana Lučića, koji drži pištolj u ruci na fotografiji što sve vreme stoji u pozadini, Paunovićka je podržala njegove sulude tvrdnje o Vučićevoj porodici, rekavši da je iste priče „čula sa više izvora“. Po njima, Anđelko Vučić nije njegov otac, Vučić je Albanac, znači podsvesno antisrbin. I deca Aleksandra Vučića nisu njegova deca.

Obratite pažnju – ove uvredljive i mrziteljske izjave upućene su Aleksandru Vučiću kao predsedniku države Srbije! Nevažno! Pod dirigentskom palicom scenarista obojene revolucije ušli smo u neku novu realnost gde je sve dozvoljeno.

Posebno je sramno što ovakve optužbe dolaze od kandidata za poslanika sa blokaderske liste koja se nalazi na visokom drugom mestu te liste, odmah iza Vladana Đokića. Paunovićka blisko sarađuje sa CEPRIS-om, organizacijom koja je bila među glavnim zagovornicima ustavnih promena u pravosuđu i zakona čiji je cilj da se pod parolom „nezavisnosti pravosuđa“ izrodi model kojim se domaće pravosuđe udaljava od demokratske kontrole državnih institucija.

Opozicioni kritičari Paunovićke reagovali su na neke njene druge bljuvotine – uvrede upućene nacionalnim manjinama, različitim narodima i državama. O uvredama na račun predsednika Vučića ni da zucnu. Zato što su ove bolesne laži alfa i omega političkog programa blokadera.

Evropska komesarka Marta Kos je odavno izrazila zabrinutost zbog, kako je navela, kampanja blaćenja i ličnih napada na predstavnike civilnog društva u Srbiji, ali je ponovo ostala gluva i nema na istinsku i pravu kampanju blaćenja i napada na predsednika Vučića, i njegove pristalice.

Podjednako je nemoguće očekivati od onih koji tvrde da se zalažu za vladavinu prava, demokratiju, toleranciju i ostale „evropske vrednosti“ – poput organizacija civilnog društva koje su ovoj ženi u prošlosti dodeljivale razne nagrade, među kojima su Crtina nagrada „Hrabri glas“ i priznanje Evropskog pokreta u Srbiji „Doprinos godine Evropi“ – da se ograde od ovih skaradnih izjava.

Ovakav Paunovićkin nastup političko opredeljenje pretvara u porodičnu i moralnu kategoriju. Ako „niko iz normalne porodice ne glasa za Aleksandra Vučića“, onda sledi da su sve porodice koje glasaju za njega nenormalne. Tako se ne diskvalifikuje pojedinac već stotine hiljada porodica koje su za predsednika Vučića.

To je uvođenje podele na porodice prvog i drugog reda. Na jednoj strani su „normalne“ porodice, koje su samim tim moralno ispravne i društveno prihvatljive. Na drugoj su porodice čiji su članovi politički nepodobni i zato se proglašavaju manje vrednim. Politička pripadnost postaje svojevrsni nasledni žig.

Takva logika je opasna jer briše granicu između političke rasprave i društvene segregacije. A kada porodica postane legitimna meta, onda se ruši jedno od osnovnih nepisanih pravila demokratskog života – da politička borba prestaje na kućnom pragu.

U tome je i suština ovakvih izjava – one pozivaju na društveno isključivanje. Poruka nije „naša politika je bolja“ već „oni nisu kao mi“. Ta logika deli društvo na „podobne“ i „nepodobne“, „normalne“ i „nenormalne“, porodice koje zaslužuju poštovanje i one koje ga, navodno, ne zaslužuju. Upravo to je najopasniji oblik političke dehumanizacije.

Da bi mržnja uspela, politički rival se mora predstaviti ne kao čovek sa drugačijim idejama već kao izdajnik, autokrata, kriminalac, zločinac. Ta tehnika dehumanizacije jasno je primenjena prema predsedniku Vučiću. On je nepomenik, đavo bez ičega čovečnog. Zašto se to radi? Na taj način ruše se svi mostovi političkog dijaloga, opravdava se svaka vrsta nasilja i nepravde prema njemu i njegovim pristalicama.

Politička mržnja, koja je glavni politički fundament blokadera i antisrpske opozicije, predstavlja politički otrov, sposoban da međusobno podeli građane, susede, čak i porodicu. I nesumnjivo je deo orkestrirane propagande zapadnih centara moći usmerenih da sruše Vučića i Srbiju.

P.S. Aleksandar Vučić: „Ja sam ponosan na svoje roditelje, na troje dece, neću da delim porodice i društvo u Srbiji. Želim normalnu Srbiju u kojoj porodice neće biti meta bilo kog političkog aktera.“