Kolumna Dragutina Matanovića: Petrovačka cesta – da hrvatsko zverstvo zauvek pamtimo

Izbeglička kolona srpskih porodica krenula je iz Krajine ka Srbiji u leto 1995. godine. Na brzinu su napustili svoje kuće, škole, grobove svojih predaka. Bežeći ispred ubistvenog oružja i kame savremenih hrvatskih ustaša. Gledali su kako Hrvati svirepo i nemilosrdno ubijaju svoje komšije Srbe. Bez reči objašnjenja, bez ikakvog razloga, kao da ih vodi đavo, neko iskonsko zlo.

Izbeglička kolona je išla kroz šumu, a potom stigla do Petrovačke ceste. Traktori i kamioni su prolazili sporo, a ljudi su nemo gledali ispred sebe kao da su znali da će se tog dana dogoditi nešto strašno za njih i njihove porodice. A deca u koloni su ćutala. Za jednu noći deca su za decenije ostarila.

Srpske izbeglice su krenule iz severne Dalmacije i Like preko reke Une u Republiku Srpsku. Bežeći ispred pomahnitalih ustaša i hitajuću ka majci Srbiji da spasu svoje gole živote. Onda je kolona Srba izbeglica zločinački napadnuta. Hrvatski pilot je napravio dva kruga pre nego što je bacio ubojite rakete.

Zverski zločin na Petrovačkoj cesti dogodio se 7. avgusta 1995. godine. Raketama ispaljenim iz aviona hrvatskog ratnog vazduhoplovstva granatirana je izbeglička kolona. Hrvatski MiG-21 poleteo je iz Splita i usred sunčanog dana izbacio rakete, svoj „čelični pljusak“ na nevine žrtve. Nije bilo greške. Nije bilo slučajnosti. Nemilosrdan zločin. Monstruozno. Tipično hrvatski.

Zločin se desio kod mesta Bravskog, između Petrovca i Ključa. Ubijeno je deset nevinih ljudi, među kojima četvoro dece, 20-godišnja devojka i starica od 83 godine. Srpska deca ostala su nepomično da leže na Petrovačkoj cesti: Jovica Drča (6), Žarko Rajić (9), Nevenka Rajić (11) i Darko Vuković (13). Nekoliko desetina Srba je teže ili lakše ranjeno.

Predsednik Vučić je 4. avgusta 2023. položio vence na spomen-obeležje pobijenih srpskih izbeglica, izjavivši: „Digli smo u spomen jedan drveni krst. Hteli smo da to bude skromno, da nikome ne smeta, ali da obeležimo stradanja naše dece, naših ljudi. Onda smo podigli mali, aluminijski spomen-krst. Onda su nam srušili i taj mali aluminijski spomen-krst. Sada smo podigli tri puta veći. Sruše li nam ovaj, podići ćemo još tri puta veći. I koliko god nam budu rušili spomen-kapele i spomen-krstove, mi ćemo dizati i dizati i pokazati da se ne mirimo sa ubijanjem dece.“

Danas se na tom mestu u znak sećanja nalazi spomenik u obliku stilizovanog pravoslavnog krsta sa krakovima visine šest metara i širine 3,5 metara, izgrađen od nerđajućeg čelika. Projekat banjalučkog arhitekte Marka Bilbije. Krst je podignut na postamentu, na čijoj se prednjoj strani nalaze podaci o žrtvama, počiniocima i datumu zločina.

Ne smemo nikada zaboraviti surovo zlodelo Hrvata na Petrovačkoj cesti.

Avionima i raketama na izbegličku kolonu nevinih ljudi, punu dece i staraca. U bivšoj Jugoslaviji decenijama se ćutalo o najstrašnijim zverstvima i zločinima Hrvata u NDH. Istorija je pokazala da namerni zaborav otvara vrata novim zločinima. I da je hrvatski genocid iz 1995. u vojnoj operaciji „Oluja“ samo dovršetak hrvatskog genocida iz Drugog svetskog rata. I nemojmo se nadati pravdi i sudskoj odgovornosti onih Hrvata koji su počinili zločine. I nemojmo nikada ni očekivati da će se Hrvatska izviniti za iste.

I ove godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je Petrovačku cestu i poručio kako je Srbija svima najbolja kada je na kolenima. „A kada je snažna, u stanju da sačuva svoj narod i svoje granice, ta Srbija nikad nije bila poželjna. Uvek sam se trudio da šaljem poruke mira, to i danas činim“, rekao je on.

Slavni srpski pisac Branko Ćopić svojevremeno je ovekovečio zločin nemačkih nacista koji su u Drugom svetskom ratu avionskim bombama zasuli izbegličku kolonu Srba. Bila je snežna zima, a kolona prepuna nevine dece. Pesnik završava svoju pesmu „Na Petrovačkoj cesti“ rečima devojčice Marije, koju su nemački nacisti tu ubili pre osam decenija:

Zagrmi, tata, iz velikog topa,
pomlati tuđe gadove
Zabubnjaj, braco, mitraljezom,
mrtva te sestra zove.
Osvetu vapije dijete,
stisnutih smrznutih pesti
U krvi i snijegu,
na Petrovačkoj cesti...

P.S. Aleksandar Vučić: „Mene mrze više nego bilo koga drugog. Mrze me više nego Miloševića. Zbog čega? Odgovoriću vam u tri reči – zbog jake Srbije.“