Kolumna Dragutina Matanovića: General Ratko Mladić - mučenik i heroj

Kolumna Dragutina Matanovića o generalu Ratku Mladiću.

Legendarni general Ratko Mladić ispisao je i poslednju stranicu svog života u prisustvu pravoslavnog sveštenika. Za razliku od mnogih bitaka u kojima je učestvovao kao oficir i vojskovođa, ovoga puta, nakon ispovesti i pričešća, sa krstom u rukama, kako i dolikuje Hristovom vojniku, otišao je u naručje Spasitelja.

Njegovom smrću prekinute su i višegodišnje patnje u haškoj tamnici, gde nije imao adekvatnu zdravstvenu negu. Haški tribunal nije dopustio da general umre u Srbiji, što je bila njegova najveća želja. Hteo je Mladićevu smrt iza rešetaka.

U trenucima kada je saznao za izveštaje lekara, predsednik Aleksandar Vučić zatražio je pisanim putem da srpski general nastavi lečenje u Srbiji, jer je to pitanje humanosti. Hag je odbio. Za Srbe nema humanosti.

General Mladić je nesumnjivo jedan od najpopularnijih srpskih generala nakon Velikog rata. Njegovo rođenje u selu Božanovići, koje je tada pripadao ozloglašenoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, kao da je odredilo Mladićev budući poziv.

Nakon završetka Vojne akademije, i službe Skoplju i Štipu, 1991. je prekomandovan na Kosovo i Metohiju na dužnost pomoćnik komandanta Prištinskog korpusa. U maju 1992. postao je načelnik glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Vojnici su ga posebno voleli, jer je uvek bio na prvoj liniji fronta.

Uspeo je veoma brzo da transformiše jedinice JNA i teritorijalne odbrane u organizovanu i efikasnu armiju. Ratko Mladić je već na početku rata izveo operaciju „Koridor 92“, što je najvažnija pobeda vojske RS. Probijena je blokada i uspostavljen koridor između zapadnog i istočnog dela RS, kao i sa maticom Srbijom. Operacijom „Lukavac 93“ vojska RS je zatvorila obruč oko Sarajeva i presekla vezu Armije Alije Izetbegovića sa centralnom Bosnom.

Podrinje nikada neće zaboraviti generala Mladića. Tokom prvih godina rata, muslimanske snage potpomognute islamskim fundamentalistima, među kojima je delovala i Al Kaida sa plaćenicima sa Zapada, načinili su strašne zločine u srednjem Podrinju. Zahvaljujući VRS oslobođen je skoro čitav tok reke Drine, što je kulminiralo 1995. oslobađanjem Žepe i Srebrenice.

Posle rata, Biljana Plavšić smenila je proslavljenog generala, a status u Vojsci Jugoslavije mu je 2002. ukinut ukazom Vojislava Koštunice. Haški trubunal je 1995. podigao optužnicu protiv generala Mladića. Skrivao se na više lokacija, jer su dosovske vlasti ponudile nagradu od 10 miliona evra za njegovu glavu.

Uhapsili su ga u selu Lazarevo. Boris Tadić je rekao da je hapšenjem Mladića skinuta ljaga sa Srbije i da je otvoren put ka statusu kandidata za članstvo Srbije u EU. Istina je da je Tadić ovim potezom bacio na Srbiju najveću ljagu.

Suđenje je počelo 2012. po 11 tačaka optužnice, uključujući genocid, zločine protiv čovečnosti... General se na sudu držao dostojanstveno i nije branio samo sebe, već i vojsku i narod.

Kaznu doživotnog zatvora potvrdilo mu je sudsko veće 8. juna 2021, uz izdvojeno mišljenje predsedavajuće Priske Matimba Nijambe, koja je izrazila stav da se postupak protiv Mladića mora voditi iz početka.

Na vest o smrti velikog generala reakcije su bile različite. Srpski narod žali velikog vojskovođu i mučenika – u Beogradu je Brankov most bio u bojama srpske zastave, kao i čuvena „ćuprija“ u Višegradu.

Lideri opozicije i blokaderi započeli su morbidni, nekrofilni pir proslavljujući smrt jednog velikog čoveka. Daleko od srpske tradicije gde se smrt svakog čoveka poštuje i gde postoji nepisano pravilo, shodno latinskoj izreci – o pokojniku sve najbolje.

Marinika Tepić i Dragan Đilas, javno su se pohvalili da su oni deo vlasti koja je predala generala u Haški zatvor.

Bolesni blokaderski komentari su se ređali. Krepalo pseto, otvorite šampanjac i proslavite, konačno crklo govedo ratko mladić... Bivša ministarka Jasna Matić najavljuje blokadu groblja i opostrukciju sahrane Ratka Mladića.

Da je Ratko Mladić živeo u nekom drugom vremenu, imao bi ispraćaj kao vojvode Mišić i Stepanović, jer „da je rođen u njihovo doba, on bi sigurno njihov drug bio“ – baš kako je Vuk Karadžić poredio Hajduk Veljka i grčkog Ahila.

Ali za blokadere, antisrbe i kmetske duše koji bi da uvek ljube stopala Zapadu, patriotizam i Srpstvo više ne postoje. Sve u duhu vremena koja su nepodnošljivo teška. Srpske žrtve nisu važne i zato su svi oni koji su učestvovali u zločinima protiv Srba na prostorima bivše Jugoslavije uvek oslobađani. Od Ante Gotovine i Nasera Orića, do žene krvoloka koja je u Zvorniku lično preklala Slobodana Stojanovića, dečaka od 12 godina. Kako je izjavio predsednik Vučić, „hoće sa Zapada da kažu da smo mi jedini krivci i da moramo to da prihvatimo, jer zločina nad nama nije bilo“.

Kada istoričari budućnosti počnu da otvaraju arhive, moguće je da ime Ratka Mladića bude pominjano kao prvog evropskog ratnika koji se suprotstavio Al Kaidi i nadolazećem zlu sa Bliskog Istoka i Zapada. Čoveka koji je samo branio svoj narod, i u ratu, i u miru, i koji je umro u haškom kazamatu. Njegov krst, koji je prilikom smrti držao u rukama, obasjaće neke nove generacije koje će znati da cene heroje koji su se borili za slobodu i čast Srpstva.

P. S. Aleksandar Vučić: „Zapad pokušava da nametne svoju verziju istorije na ovom području. Onaj ko nametne svoju verziju prošlosti, taj ima dobar temelj da pravi stvari u budućnosti“.