Kolumna Dragutina Matanovića: Ratnohuškačka histerija mudžahedinskog Sarajeva

Kolumna Dragutina Matanovića o divljanju mudžahedina iz Sarajeva.

Na poslednjoj komemoraciji, ali i političkom skupu u Potočarima u julu ove godine, kao jedan od promotera pojavio se bucmasti momčić. Dečko, Sermed mu je ime i rođen je u Sarajevu, ne pamti ni Srebrenicu niti ratne dane u njoj, ali ima šta da kaže o „genocidu“ i „agresorima“. Jednom rečju - o zlim Srbima. Inače se radi o influenseru, jednom od miljenika mlađe generacije Bošnjaka.

Tek nekoliko dana kasnije razotkrila se priča o Sermedovom identitetu: niti je poreklom iz Bosne, niti stoga može da bude Bošnjak. Njegov otac je Iračanin, nekadašnji mudžahedin, naseljen u Bosnu nakon rata. Verovatno na nekom od uzurpiranih srpskih imanja. Pa je još i osuđen za ratne zločine nad srpskim i hrvatskim civilima i zarobljenicima... Tako čitava priča dobija drugačiji ton. Ali i postaje simbolična za mnoge druge lažne priče koje nam serviraju.

Nije tajna da je Alija Izetbegović, tvorac „Islamske deklaracije“, sa svojim saradnicima i jednomišljenicima, sanjao o „bosanskom kalifatu“ i obnovi Turskog carstva, gde bi se Sarajevo preko Foče i Pazara povezalo sa Kosovom, a onda dalje „zelenom transverzalom“ sa Istanbulom. Nije tajna i da su bošnjačke vođe na početku rata 1992. uveliko lobirale u muslimanskom svetu, ne bi li se proglasio džihad i muslimani odasvuda pohrlili da brane islam u Bosni.

Već u avgustu 1993. u BiH osnovan je specijalni odred „El Mudžahid“, sastavljen od muslimana sa svih strana sveta, pogotovo iz danas ratom zahvaćenih zona Bliskog istoka. Još su sačuvani kadrovi stotina mudžahedina, kojima se ondašnja sarajevska medijska scena dičila, kako gaze strojevim korakom i pevaju: „Mi smo vojska Alahova, za islam se borimo“!

Kako su se borili, najbolje pamte Srbi sa Ozrena – na bojnom polju i nisu bili snažni, ali su zato zarobljenike zverski ubijali. I danas postoje snimci na kojima uz osmehe igraju fudbal sa odsečenim srpskim glavama. Pamti i majka Mirjane Dragičević iz Ilijaša – njenu devojčicu su pred njom silovali i ubili Arapi iz istog odreda. Ili desetine mučenih i silovanih žena iz logora Kamenica. Ne zaboravimo i to da svoju krvavu i terorističku misiju nisu okončali sa mirom 1995, već su i dalje delovali kao islamski teroristi širom sveta.

Odred mudžahedina nije nastao stihijski – on je delovao po preciznim instrukcijama komandanta muslimanske Armije BiH Rasima Delića. Odred je bio u sastavu njenog Trećeg korpusa. Zbog tolikih zločina, koje nije sprečio iako je mogao, Haški tribunal je Deliću izrekao pravosnažnu višegodišnju zatvorsku kaznu.

Delić je poticao sa Majevice, bio je oficir JNA, koji je pogazio svoju zakletvu, dezertirao i pridružio se 1992. muslimanskim separatistima. Bio je jedan od najradikalnijih muslimanskih komandanata. A pošto je Hag, inače maksimalno tolerantan prema zločinima nad Srbima, utvrdio njegovu krivicu, to znači da je bio vrhunski zločinac! Sarajevo ga je po povratku iz zatvora dočekalo slavodobitno. Sahranjen je uz vojne počasti i verski obred koji je vodio tadašnji reis-ul-ulema Islamske zajednice u BiH Mustafa Cerić, i uz prisustvo hiljada građana i najviših državnih zvaničnika BiH.

Elmedin Konaković, ministar BiH, drži moralne pridike i preti Srbiji zbog sahrane generala Mladića i nije ga sramota što je godinama sa najvišim rukovodiocima svoje partije slavio zločinca Rasima Delića. I nije ga sramota što je predsednika Vučića, kada je 2015. otišao u Srebrenicu da oda počast žrtvama i pruži ruku pomirenja, nemilosrdno napala besna masa, opijena mržnjom prema Srbima i umalo ga ubila. I nije ga sramota što za taj pokušaj linčovanja predsednika Srbije niko nije odgovarao.

Važna je kultura sećanja, važno je setiti se svih srpskih žrtava, vojnika, ali i stradanja i masakriranja nevinih srpskih civila, žena, staraca i dece. Treba se podsetiti ovih činjenica, a zločina nad Srbima nebrojeno je mnogo, i u kontekstu smrti i sahrane generala Ratka Mladića.

Ratnohuškačka histerija i mržnja provalile su iz Sarajeva, Zagreba, Prištine i Podgorice. Predsednik Vučić je zato rekao: „Zabrinjava me što je sahrana poslužila kao alibi nekima u regionu da pokažu koliko mrze Srbiju. Mržnja je zato što Srbija najbrže raste.“

Sve ovo je važno i zbog sećanja na zločine iz prošlosti i svojevrsno licemerje iz sadašnjosti. Na bezbroj nepravdi učinjenih Srbima. Bilo je moguće da se 2008. u Hrvatskoj, zemlji EU, Dinko Šakić sahrani u ustaškoj uniformi, ali nije dozvoljeno da se Ratko Mladić obuče u vojničku uniformu na teritoriji Holandije.

Najvažnije – Srbiji je potreban trezven i miran pogled na svoju istoriju, u kom mesta za stid ima vrlo malo. I isti takav miran i trezven pogled na sadašnjost i budućnost.

P.S. Aleksandar Vučić: „Ne želim drugo poluvreme ovde. Nama odgovara mir i stabilnost. Zato kažem srpskom narodu, mi moramo sebe da spustimo. Problem je što uz svu tu nepravdu moramo da budemo racionalni.“