Kolumna Dragutina Matanovića: Slučaj Tači - za Srbe nema međunarodne pravde

Kolumna Dragutina Matanovića o presudi šiptarkom teroristi Hašimu Tačiju.

Prvostepena presuda izrečena u Hagu Hašimu Tačiju i još trojici lidera zločinačke OVK pokazala je ponovo da nema pravde za Srbe. Da srpski narod mora da se osloni isključivo na svoje snage ako želi da preživi, da se ne sme verovati u „dobre namere” zapadnih centara moći. I da su mir i stabilnost najvažnije vrednosti koje moramo da čuvamo.

U Specijalnom sudu za „Kosovo“ u Hagu prvostepene presude su izrečene komandantima terorističke OVK Hašimu Tačiju, Jakupu Krasnićiju, Kadriju Veseljiju i Redžepu Seljimiju. Ova četvorica zločinaca su osuđena ukupno na 81 godinu zatvora. Optužnica ih je teretila u 10 tačaka. Specijalizovana veća su zaključila da su ove vođe terorista od aprila 1998. do 20. juna 1999. podvrgle 348 ljudi surovom postupanju i mučenju, i da su izazvale smrt najmanje 98 lica.

Sudsko veće je otkrilo detalje monstruoznih zločina. Na jednom mestu je bila zatvorena beba od godinu dana, na drugom dečak star 14 godina. Jednog 70-godišnjaka su toliko tukli da su mu skroz smrskali lice. Ljude su vešali za noge glavom nadole i besomučno ih tukli metalnim palicama, električnim kablovima, drškama od sekira. I to je samo delić zločina koji je bilo moguće dokazati. Spisak njihovih zlodela je daleko, daleko veći.

Zbog prvostepene presude njihovim „herojima“ razularene horde podivljalih Šiptara svoj bes iskaljivale su u Hagu i Prištini. Ekstremisti su pristigli organizovano u Hag iz različitih delova Evrope, a zatim napadali policiju i nasrtali na zgradu haškog suda. Holandska policija je upotrebila vodene topove da smiri pobesnelu rulju.

Na Kosovu su pretili da će preći „most mira“ preko reke Ibar u Kosovskoj Mitrovici i upasti u srpski severni deo grada. Kamenicama i flašama zasuli su sedište Euleksa u Prištini, gde se nalaze i kancelarije Specijalizovanih veća.

Presudom u Hagu nisu obuhvaćeni zločini protiv čovečnosti, jer su za sud krvoločni napadi OVK bili „usmereni na pojedince“, a ne na širu populaciju. Nisu uračunati ni svi zločini protiv pravoslavnih Srba nakon 20. juna 1999, a bilo ih je mnogo i to i nekih najtežih, jer je sud smatrao da je tada stigao Kfor i da nije bilo oružanih sukoba na Kosovu i Metohiji.

Podsetimo se samo Martovskog pogroma iz 2004. koji je poslao poruku preostalom srpskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji da su nepoželjni. Da pravoslavnim hrišćanima nema mesta i života pored albanskih muslimana. Tada je povod za nasilje bilo lažno izveštavanje kosovskih medija o navodnom davljenju trojice albanskih dečaka u Ibru u selu Čabra. Optužili su Srbe da su sa psima saterali albanske dečake u reku. Istrage Unmika i međunarodnih posmatrača kasnije su potvrdile da su optužbe koje su izazvale nemire bile neosnovane i da je nasilje bilo dobro isplanirano.

U tom nasilju, masovnom i organizovanom, ubijeno je 11 Srba, više od 900 osoba je povređeno, uključujući i desetine pripadnika Kfora i Unmika. Proterano je preko 4000 Srba, a šest gradova i devet sela je etnički očišćeno. Spaljeno je i uništeno oko 935 srpskih i romskih kuća, desetine škola i domova zdravlja. Razoreno je i spaljeno 39 crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve, među kojima i manastir Svetih Arhangela i Bogoslovija u Prizrenu, manastir Devič kod Srbice, Saborni hram Svetog Đorđa i Crkva Svetog Ilije u Podujevu.

Mnogi od njih su spomenici pod Uneskovom zaštitom poput Crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu iz 14. veka. Lomljenje krsta na kupoli u Podujevu postalo je simbol pogroma. Nasilje je obuzdano tek nakon reakcije Kfora i međunarodnih policijskih snaga.

Takođe, trgovina ljudskim organima, takozvana Žuta kuća, od leta 1999. do kraja 2000, finansijski berićetna za Tačija, Veseljija i Haradinaja – nije bila deo optužnice. Tači i njegova „drenička grupa“ u Izveštaju Dika Martija za Savet Evrope iz 2010. označeni su kao glavne odgovorne osobe za mrežu tajnih zatvora i trgovinu organima.

Presudom nisu obuhvaćeni ni drugi zločini protiv srpskog stanovništva, otmice Srba iz Orahovca, rudara iz Belaćevca, nestanak Srba na području Glođana. Niti Klečka, gde su od jula do avgusta 1998. ubijena 22 srpska civila čija su tela spaljena, zatim progoni i ubistva u opštini Dečani, kao i mnoga druga zverstva OVK.

Svi albanski političari iz Albanije, Severne Makedonije i Kosova nazvali su presudu „nepravednom“. Američki Stejt department je saopštio da poštuje presudu Specijalizovanih veća KiM i pozvao sve strane da je prihvate.

Ali čak i da presuda bude potvrđena, postoji ustavni sud takozvanog Kosova. On može ceo postupak da vrati na prvostepeno odlučivanje „ako je neko pravo osuđenih“ povređeno. Cilj je dalja relativizacija zločina OVK i albanskih muslimana nad pravoslavnim Srbima. Zato ove izrečene prvostepene kazne nisu konačan ishod. Za Srbe još uvek nema međunarodne pravde.

P.S. Aleksandar Vučić: „Uvek će Srbi da budu zločinci, a ostali heroji. Naša poruka je mir, staloženost i stabilnost.“