BAJKA I KORONI I SPASIOCIMA! Pročitajte najnoviju "karanstinsku" kolumnu Ivana Radovanovića!

Sedim ja tako sa ovom mojom decom, ne znam šta ću s njima, ne znaju ona šta će sa mnom, svašta ih interesuje, samo nešto pitaju, te odlučim, iznenada, da im pričam bajke

 

Taman mi se namestilo, javili na raznim vestima da Vučiću nije dobro, pa ih smestim na sofu, poređam po visini, i krenem.

O iznenadnom sledu događaja, klonulom Aleksandru koji odstupa sa vlasti, i nastanku nove Vlade, nacionalnoga spasa.

"Ne seri", kažu meni uglas deca, ali ja se ne zaustavljam.

I ispričam im sledeće:

Stvori se vlada nacionalnoga spasa, a u njoj, redom, sledeća lica, poređana po značaju i bezgraničnom autoritetu:

Spasilac nacionalni, premijer i ministar za nasilje u porodici i za preostale nam sekunde – Dragan Đilas, zvani “Bre”.

On će odmah da napiše pismo koroni, koje će da počne sa: “Slušaj, bre, korono! Mi, spasilac nacije, premijer Dragan Đilas...”, i onda će da joj sve lepo objasni, a naročito ko je ovde glavni, a ako to ne bude delovalo, pa gomila ljudi poumire, napisaće i njima pismo, koje će vrlo slično da počne, pošto su njegova pisma i inače vrlo slična: “Slušaj, bre, ti, poumirali. Mi, spasilac nacije, premijer Dragan Đilas...”.

Posle će da napiše pismo vladi, bolnicama, Vesiću nekoliko komada, pa vojsci, policiji, Željku Mitroviću, bivšim ženama, PKB-u, Jovi Bakiću, medijima, opet medijima, još malo medijima, Bujketu, bulevaru, mostu, Demokratskoj stranci, Vuku, Borku, Bošku...a kada sve ode u tri materine, napisaće i jedno pismo sebi: “Slušaj, bre, ti, Dragane Đilasu. Mi...”, daće ostavku i otići da bude gradonačelnik. Mi, gradonačelnik. I svaki stanovnik Beograda dobiće odmah pismo, znate već: “Slušaj, bre, ti, stanovniče...”

Prvi potpredsednik vlade, zadužen za migrante, tajne službe, policiju i crkvu, u toj spasilačkoj vladi biće, naravno, Boško Obradović, kodno ime – Pahomije.

On će odmah da ukine ovu glupu meru od 100 evra svim građanima, i doneće drugu, mnogo bolju. Migrantima, naročito onim mlađim, da se deli što “mars”, što “snikers”, već prema afinitetima. Pa ko uzme, pravac kod Boška, u keliju.

Vuk Jeremić će, čim ga pronađu, da postane ministar za skajp i egzotične životinje, razgovaraće s njima preko skajpa, organizovaće UEŽ (Ujedinjene egzotične životinjice), pokrenuće svoju liniju vijetnamki – “maskirna koala”, a na kraju će da zapali za Katar, da pokupi donaciju, za egzotične životinjice. Posle će egzotične da ga tuže i jure, ali, qurac, Vuka možeš da nađeš samo preko skajpa, i nikako drugčije.

Borko Stefanović će da bude isto što i uvek, žena Olje Kovačević, tako da za njegove aktivnosti pitajte nju, on nema pojma.

Goran Marković će da zaduži ministarstvo zdravlja, on je snimao film o varioli, zna tačno ko je ovde zdrav, ko bolestan, ko ima zube, ko nema, pa će po tim saznanjima i da postupa. Krletu će odmah da naredi da ispije kukutu, a mi ostali veleizdajnici, pravac na Sajmište, da tamo, za kaznu, čitamo Peščanik, od kojeg će svako bar pesak u bubregu da navuče.

Vojsku će da preuzme Ljuba Stojadinović, davna mu je to želja, zna on kako treba, vrhovni komandant mu je bio Sloba lično, a i umeće sve da objasni, baš kao što je umeo i u ono vreme, devedesetih.

E sada, moj omiljeni deo – ministarstvo informisanja i montaže. Glavni montažer, Slaviša Lekić, ko drugi?

Ima čovek i crno odelo, crnu košulju, glat ko oronula Leni Rifenštal izgleda, mrzi sebe, mrzi ceo svet, žene pogotovu, mrzi koronu, viruse en general, Vučića, Vučka, Željka, čak i kada mu ovaj dobrodušno plati ručak, pa će taman tako i da se ponaša. Zabraniće nas, sve. Ali tek pošto montira fim u kojem će korona, u okupiranom Parizu, da stoji sa Pikasom ispred njegove Gernike i da ga pita – “Ovo ste vi napravili”, a Pikaso će da joj kaže – “Ne, vi ste”.

To što Gernika nikada nije bila u okupiranom Parizu, nego, sve vreme Drugog svetskog rata, u Americi, i što koronu nikada nije videla, nema veze.

Slaviša ionako montira filmove o nama, a ne o koroni. Važno je da on dokaže, nije važno kako. Neki put pomislim, gledajući Slavišu Rifenštal ucrnjenog, kako je najveći greh Aleksandra Tijanića bio to što je ubedio tolike druge da mogu da budu Aleksandar Tijanić. I da montiraju, sve imitirajući. Neprevaziđenog glavnog montažera. Bez njegove inteligencije, i šarma.

Državni sekretar u tom ministarstvu montaže ima da bude Jasmina Lukač, pošto saopštenja moraju da budu dosadna i nerazumljiva, i sve koji ih čitaju treba da boli stomak, bar u onoj meri u kojoj boli njihovog autora.

Posle toga sam hteo da neki resor dodam i Prvanoviću, Ćupiću, svim tviterašima, onom što tura kese na glavu, nevidljivo ministarstvo nevidljivom Janku Veselinoviću, ali deca počela da kukaju da prekinem i da im ispričam bajku u kojoj je Vučić prezdravio.

“Pu”, kažem ja njima, “ovo je opoziciona izolacija, botovi jedni mali, sada će tata da vam napravi po sendvič”.

Mi, tata. Bre, sendvič.

I šta da vam kažem. Iskulirala su me deca, ladno, i posedala pred televizor, da čekaju da se Vučić ipak obrati.