TAČKA PUCANJA! Pročitajte novu "karantinsku" kolumnu Ivana Radovanovića!

I tako, došli smo do tačke u kojoj su svi izgubili živce. I doktori, i vlada, i policija, i svi oni koji se danima biju sa nevidljivim virusom, kojeg ne zanimaju ni mere, ni muka, ni predlozi, a najmanje to šta ko o ovome ili onome misli

 

On udara, i ne staje. Zarazi, koga god sretne. Dovede u pitanje sve, od uređenja države, ekonomije, do zdravstvenog sistema.

I možda je sve ovo jedna velika izmišljotina, ali to ne znači da nam se nije dogodila. I možda su svi paranoični, ali ko sme da kaže da im virus ne radi o glavi.

Baš kao što to rade glasine, neproverene vesti, gomila somnabulnih stavova, huškanje, pljuvanje u supu, i sve ostalo čime nas zasipaju, bukvalno svakoga dana.

Svaka mera, onih koji nešto rade, izaziva histeriju onih koji je ne rade ništa.

Svaki predlog, onih koji nešto pokušavaju, dobija po nosu onih koje boli uvo da pokušaju, bilo šta, osim da budu silno zabrinuti za penzionere, kučiće, slobode, demokratiju, svoje cenjeno dupe i budućnost u kojoj nisu važni.

Pri tom, niko da kaže, kako bi to on. I da li bi, iko normalan, da je bio na mestu onog raspetog Nestorovića, zaista izašao pred ljude i rekao im, onomad – pazite dragi moji, najebali smo, pomrećemo, nećemo moći da se krećemo, bićemo svi zaraženi.

Kakvu bi to panpaniku izazvalo, kako bi prošle bolnice, prodavnice, kako bi čitava ova država prošla, da je to, tada urađeno?

Ili, šta bi, bilo ko drugi uradio, kada je korona stigla, kada su krenuli prvi slučajevi, nego upravo ono, istim tim tempom, kako su radili ljudi koji sede u kriznim štabovima?

Ko to ne bi ograničio kretanje, ko ne bi uveo policijski čas, ko ne bi molio da se ostane u kućama, ko ne bi donosio silne mere za suzbijanje virusa?

Gde je taj, kako se zove, ko bi rekao – šetajte vi slobodno, idite na žurke, utakmice, pozorište, kafanu? 

Na kraju, ko je taj ko ne bi izgubio živce, pošto mu se, svaki dan, zbog ordinarija, zbog izjava izvučenih iz konteksta, zbog izgleda, ili iz čista mira, gomila posere po glavi?

Sumnjam da takvi postoje, ali ne sumnjam da su to mnogi zaboravili, naprasno, a naročito su zaboravili gde su živeli do nedavno, i kako je sve to izgledalo, u vreme nekih drugih epidemija, o kojima nismo znali ništa.

Takođe, nemam nikakvu sumnju da je odgovornost za gubljenje nerava upravo na onima koji su zaboravili, i koji danas misle da im jedini posao da nekome pljuju u supu i pišaju u čaj.

Kada danima ne radiš ništa drugo, nego pljuješ, ophrvan iluzijom, možda i kompleksom, da ti posao nije puko informisanje nego nekakva sumanuta kontrola, mešanje u politiku, određivanje ko treba da vlada, a ko ne – kada, dakle, danima jašeš po onima koji nešto rade, i kada javnost zasipaš čistim otrovom, onda si, svakako, i te kako odgovoran kada nekome živci puknu.

A pukli su, prošle noći, kada su tužilac i policija priveli novinarku Nove Anu Lalić.

Objavila je nešto što je danas demantovano brojkama, zalepila je, preko anonimnih izvora, šlajmaru preko celog Kliničkog centra Vojvodine, sve da bi dokazala da se ovde, en general, radi loše, da ništa ne valja, a pogotovo država i njene mere. Vest koja je, pored njenog teksta, išla na Novoj, u isto vreme, glasila je – U Srbiji najveći broj mrtvih u regionu. Stvarno? U najvećoj državi u regionu, sa najvećim brojem stanovnika? Zato što vlast ne valja, pa ne valjaju ni uslovi u Kliničkom centru Vojvodine?

Ono što ostaje kao pitanje, pošto je Ana Lalić demanatovana, i pošto su objavljeni podaci o hiljadama komada maski i zaštitne opreme,za sve dobronamerne histerike koji su zaurlali zbog ovog gubljenja živaca, jeste – kakva je tačno razlika između Ane Ilić, čija priča je demantovana ciframa, i onoga koji je uhapšen jer je delio, preko mreža, vest o tome da će u sredu biti uveden policijski čas 0-24.

Osnovna je u tome što je Ana Lalić novinar, što je pozicija koja jeste, u Srbiji oslobođena svake odgovornosti.

Sajt na kojem ona radi, najbolji je primer za to. Da je sloboda mišljenja,sloboda štampe, ovde, doživljena kao mogućnost da radiš ali baš sve što hoćeš, sve ubeđen da tako štitiš javni interes, dokazuješ svoju nezavisnost, i kontrolišeš vlast koju su unapred proglasio lošom.

Primera zato je na Novoj onoliko. Od teksta koji tvrdi da je Irinej “naučio Vučića da glumi ucveljenu žrtvu”, pa preko teksta “Prećutali prve zaražene zbog prikupljanja potpisa (!!!??? Najveća stranka, koja može da skupi potpise kad god hoće!!!???), pa onda tvrdnji dva psihologa (pazi sad, baš oni iz filma Vladalac) da “Vučićeve konferencije uznemiriju građane”, pa gomila sličnih idiotarija kojima cilj nije ništa drugo nego dokazivanje teze sa kojom je sajt i nastao – da je ova vlast najgora.

Tekst Ane Lalić je bio samo logičan nastavak te sumanute kampanje. Baš kao i današnji Veselinov odgovor o tome da ih niko neće ućutkati, a naročito ne “najlažljivija vlast u istoriji”.

Ne znam odakle mu to. Zajedno smo izveštavali sa Plitvica, iz rata u Sloveniji, demonstracija 9. marta, pisali ono kako je bilo, doživljavali novinarstvo kao informaciju, a ne kao kampanju.

Posle je on bio u “Blicu”, u vreme mnogo lažljivije vlasti, one za čijeg su vakta bolnice bile deset puta gore, zaštitne opreme sto puta manje, a broj umrlih, od sarsa, na primer, mnogo mnogo veći nego danas od kovida, pa nikome ništa nije bilo, niti su se mediji naročito pobunili zbog svega toga. Baš kao što se nisu bunili kada je ta vlast hapsila novinare, privodila urednike i gasila listove, zbog tačnih informacija koje su objavljivali.

Informisanje je zajeban posao, zahtevan, traži preciznost, proveru, a najgore je, za informisanje, kada bilo ko pomisli da je veći od samog posla, od informacije.

Tada prestaje da se bavi poslom, počne da se bavi propagandom, kampanjama, politikom, ubeđen da je baš on taj ko treba da nam kaže ne kako jeste, nego kako bi trebalo da bude.

Da Nova nije to radila, da toliki to ne rade, bez trunke odgovornosti, možda bi i živaca bilo bar malo više.

Ana Lalić je puštena iz pritvora, posle nekih sedam osam sati.

Sada je na Novoj, na novinarima, Veselinu, svima kojima je stalo da se iz ovoga izvučemo, da prestanu da pokušavaju da budu veći od svog posla, da batale kampanje, anonimne izvore, glasine, sumanute anticipacije, interpretacije, budalaste teorije zavere, razne propale političke aktiviste, i da puste, iz pritvora, ono osnovno. Informaciju.

A oni je drže u pritvoru. Ne vlast.