NE PLAČI, VOLJENI DRAGANE! Obavezno pročitajte novu kolumnu Ivana Radovanovića!

Ja sam stvarno bio ubeđen da nije moguće plakati više od Dragana Đilasa, a onda sam video najnoviji broj “Vremena”, i shvatio da jeste. Prominentni časopis već je na naslovnoj strani zveknuo - “Suze i otpor jednog oca”, a posle toga, šta da vam pričam, suza suzu stiže. I osim što je od Đilasa napravio oca (verujem da će mu njegova deca, zbog toga, večno biti zahvalna), nezavisni nedeljnik je pokazao i da je razlika između neovisnih i ovisnih samo u broju prodatih primeraka, a nikako u karakteru, piše je kolumnista Informera Ivan Radovanović

Pošto je plakanje za Đilasom u najboljoj ovisnoj tabloidnoj tradiciji, s tim što su tabloidi pošteniji, te se bar ne kunu u nezavisnost i otvoreno navijaju za one za koje navijaju.
I uopšte, ova naslovna strana je samo dokaz moje davne teorije u kojoj sam ustvrdio da nezavisni uopšte ne kukaju što Srbija ima gazdu, nego što taj gazda nije njihov.

Pošto je njihov gazda, divan jedan gazda. Predan otac, uzoran supružnik (računam da u sledećem “Vremenu” naslov bude - “Suze jednog supruga”, uz tekst o tome kako je, suprotno policijskim izveštajima, Đilasa tukao tast, a ne Đilas tasta), sjajan komšija, odan drug, nadasve pošten čovek i komunista.

I sve to zato što je priča nezavisnih o tome kako su za institucije, sistem, a protiv liderstva i autokratije, čista šmira i laž kojom malo obmanjuju sebe, a malo i druge.

Ništa od toga. Njima se, prosto, ne sviđaju ova vlast i ovaj lider i hteli bi da je zamene svojom vlašću i svojim liderom.

Drugčije se suze “Vremena” i njihova potreba da od Đilasa naprave ljubičicu belu, bezgrešnu, ne mogu objasniti.
Mediji, obično, pišu o plakanju političara, ne plaču zajedno sa njima.
Osim u pomenutom slučaju, kada se direktno angažuju u nečijoj promociji.

Što je u redu, samo još to da priznaju.
Ili da probaju da se zaista bave novinarstvom.

Tada bi, obzirom na činjenicu da je Đilas, pomenute večeri, više vremena proveo sa Oljom Bećković i Markom Bastaćem, nego sa svojom uplakanom i uplašenom decom (ko ne veruje, neka pogleda tajming - vikanje počelo u pola devet, a Dragan u minut do devet već i stigao od svoje kuće do dece, i otišao od dece, i uveliko krenuo da se snima za twitter), naslov za tekst o njemu izgledao sasvim drugčije.

Na primer: “Svako dete treba da ima svoju majku, da ga teši, kada se uplaši”.
Uostalom, zar nije cilj, cele ove plačipičkaste ujdurme neovisnih, da on bude prikazan kao iskren čovek?

A šta je iskrenije od istine?

Ja bih ga, da to prizna, prvi podržao. Pošto se sa narečenim, skroz slažem.